Škola za mađioničare [2] (Pauzirana)

Chapter 11 *Saksija*

  Sedela sam u letnjikovcu potpuno sama. Bila je subota, tako da danas nisam imala časove. Zato sam odlučila da sedim malo napolje i uživam u prirodi.

  U dvorištu škole je imalo ukupno šest letnjikovca poređanih u dva reda. Svi letnjikovci su ličili jedan na drugi. Bili su kockastog oblika od tamnog drveta. Imalo je šest stolova sa po dve klupe sa duže strane. Bilo je svetlo braon boje takođe napravljeno od drveta. Bila sam zahvalna Bogu što barem letnjikovci nisu bili u zelenoj i beloj boji. U ovoj školi je skoro sve bilo u te dve boje, da mislim da nikada više neću moći da ih gledam zajedno kada izađem iz škole.

  Na kraju krova su bile zakačene saksije sa cvećem u raznim bojama. Imalo je i par drveća, verovatno namerno tu posađenih. Njegovo žuto i narandžasto lišće, skoro skroz opalo, nam je govorilo da je jesen. Kako se bližio moj rođendan, tako se i polako bližila Davidova godišnjica smrti. Još uvek sam pod utiskom svega što sam saznala. Bila sam zbunjena i nisam znala u šta da verujem. Neki detalji koje mi je rekao su imali smisla. Znao je privatne stvari iz Davidovog života, koje mi je on u poverenju rekao. Ili je bilo istina šta je Skar rekao, ili je ovo jedan veoma dug, bolestan i komplikovan plan za njihove planove.

  Uzdahnula sam. Smiri se Ana. Od kada si počela da sumnjaš u sve i svakoga?

  Misli su mi same odlutale ka Bojanu. Pitala sam se šta je radio sada. Nismo stigli ni da popričamo o svemu šta se desilo. Poslednjih par dana smo oboje bili zauzeti i nije bilo prilike. Iako me je povredilo to što je rekao, želela bih da rešimo nesuglasice. Postao je sastavni deo mog života, i ne znam da li bih mogla bez njega.

  - Zdravo Ana. Nismo se odavno videli. -

  Pažnju mi je privukao dečko koji je seo ispred mene i koji mi se upravo obratio. Imao je tamno plavu kosu srednje dužine za muškarca i tamno zelene oči. Iz njega je izbijao kompleks više vrednosti dok je na licu imao samouveren i pomalo jeziv smešak.

  - Alfrede van Houfene, šta ti radiš ovde? -, upitala sam iznenađeno. Alfred je bio osoba kod koje smo trebali da prenoćimo kada sam po prvi put bila u gradu Lenali. Bojan nije hteo da pođe sa nama, ali smo zato bili David i ja. On nas je namamio u njegovu vilu kako bi nam ukrao medijume i prodao ih. Uspeli smo da pobegnemo i od tada ga nismo videli. Zato sam bila malo iznenađena što sedi preko puta mene.

  - Zapamtila si mi puno ime. Osećam se počastvovanim. -

  - Naravno da sam zapamtila. Svaki put kada pomislim da mi je život užasan, samo se setim tebe i tvog imena i znam da sam mogla da prođem gore. Bude mi odmah lakše. -

  Videla sam mu na licu da mu nije bilo drago zbog mog komentara, ali njegov smešak nije opao. Nešto smera, sigurna sam.

  - Nego, pitao sam se šta je sa onim tvojim drugom što je bio sa tobom. Onog plavušana sam video, on je tvoj profesor, ali onog drugog nisam. Da nije pobegao i ostavio vas? Ne bih ga krivio. -

  Ruke koje su mi se nalazile ispod stola sam stegla u pesnice. Toliko sam imala veliku želju da ga odalamim, da ću možda stvarno to i uraditi.

  - Pitam se šta bi rekao direktor kada bi saznao da ste ti i profesor drugovi? Verovatno ništa. Ali romantična veza je već nešto drugo. -

  - Nismo zajedno. - Pokušala sam da kažem što sam mirnije mogla, ali mi nije nešto polazilo za ruku.

  - Da li to znači da ste raskinuli? To bi objasnilo zašto si izletela iz njegove sobe sa suzama u očima. Jadan on kad je morao da te trpi. -

  - Rekla sam ti da nismo zajedno. -, rekla sam dok mi je vilica bila stegnuta.

  - Zar te roditelji nisu naučili da ne trebaš da koristiš vezu kako bi napredovala? Ne bi me čudilo da nisu, jer si ipak mamina i tatina princeza. -