Škola za mađioničare [2] (Pauzirana)

Chapter 17 *Žurka*

  Išla sam hodnikom škole tražeći jednu prostoriju. Kada sam je konačno pronašla, lagano sam otvorila vrata i ušla unutra. Poznati miris knjiga mi je ispunio čulo mirisa. Prešla sam pogledom po prostoriji tražeći ženu koja radi ovde. Iznenadila sam se kada sam umesto žene pronašla muškarca koji je sedeo za stolom. Kada sam mu prišla, svoj pogled sa knjige je usmerio ka meni.

  - Dobar dan. Treba mi knjiga o istoriji ove škole. -

  Ustao je i sporim korakom se uputio ka policama na kojima su stajale knjige. Pratila sam ga. Gledao je neke knjige na polici, potom je izvukao jednu i pružio mi. Zahvalila sam mu se i on se vratio na svoje mesto. Gledala sam u knjigu dok sam išla ka stolovima. Saplela sam se o nešto i pala na pod. Ustala sam i uzela knjigu koja je letnula malo dalje.

  - I-iz-vini. -, čula sam poznat glas. Okrenula sam se i ugledala Katarinu kako je sedela na podu između polica i okružena knjigama.

  - Katarina? Šta radiš tu dole? -

  - Č-čitam. -, promucala je. Pa to objašnjava gde je bila kada nije bila u sobi.

  - Pretpostavljam da ti neće smetati ako ti se pridružim? -, upitala sam i ne čekajući odgovor sela sam pored nje. Otvorila sam knjigu i počela da je čitam.

  Kako knjiga kaže, škola je u početku bila mnogo manja i primala je samo par učenika. Polako su je dograđivali i povećavali, kako veličinu škole tako i njen status. Zbog toga možda može da deluje da ima višak prostorija ili da je njihov raspored neobičan. Sada kada malo bolje razmislim, unutrašnjost škole je bila pomalo neobična.

  Ovo samo potvrđuje moju teoriju. Kada su me čarobnjaci kidnapovali nismo ni jednom napustili školu. Izgleda da škola ima skrivene sobe i hodnike u kojima se kriju čarobnjaci.

  Ustala sam i vratila knjigu na mesto. Dobila sam informacije koje sam tražila.

  Izašla sam iz biblioteke i išla hodnikom škole. Znam da sam odbila Skara da se pridružim njihovoj maloj grupici, ali sumnjam da će ostati na tome. Delovalo je kao da stvarno želi da im se pridružim. Ipak mi je ispričao neke stvari o njima (pod uslovom da je tačno), čak su se potrudili da me kidnapuju i time ugrozili sebe u slučaju da propevam o njima.

  Naravno, to nisam mogla da uradim. Ne mogu da dopustim da nevini ljudi stradaju zbog mene. To nikada sebi ne bih oprostila.

  Želela sam da popričam sa nekim o tome. Htela sam da ispričam Bojanu sve i da ga pitam za savet šta da radim, ali ovo je bilo nešto što sam morala sama da sredim. Stvarno je bilo teško biti prinuđen da držiš sve u sebi.

  Uzdahnula sam. Prošlogodišnji rođendan je bio mnogo mirniji i bolji od ovog. Rekla sam Bojanu da želim ovaj dan da bude kao i svaki drugi, i on me je ispoštovao. Ne samo on, već i ostali. Niko ništa nije pominjao.

  Ležala sam u krevetu i gledala na sat koji se nalazio na radnom stolu pored mog kreveta i koji je svetleo u mraku. Čekala sam da prođe ponoć, a sa njom i moj rođendan.

   Kada je konačno prošla ponoć, sklopila sam oči kako bih zaspala.

  - Ne mogu da verujem da sam zaboravila! -, povikala je Una zbog čega sam se trgla. Brzo, ali ipak spretno, se spustila niz merdevine koje su vodile do njenog kreveta, i došla do mog. Uhvatila me je za ruku i počela da me vuče.

  - Uno, šta to radiš? Znaš li koliko je sati? -, upitala sam umorno.

  - Imam važan sastanak sutra, a ja još nisam spremila šta da obučem. -, pričala je dok me je vukla ka kupatilu.

  - Moraš li to sada da radiš? I šta ću ti ja? -

  - Treba mi asistent i model da bih videla kako deluje odevna kombinacija. - Pružila mi je jednu od njenih haljina.