Škola za mađioničare [2] (Pauzirana)

Chapter 7 *Spašavanje Bojana*

  Već dva dana nisam videla Bojana uopšte. Nije ga bilo u hodnicima škole, kada sam kucala na vrata njegove sobe niko nije odgovarao. Čak se ni na času nije pojavio. Profesor Simić ga je menjao i rekao je da ima neke neodložene obaveze i da će se ubrzo vratiti. Iskreno, meni je sve ovo bilo sumljivo. Ne bi otišao na malo duže a da mi pre toga ne kaže ništa.

  Koga god da sam pitala, odgovorio bi mi da ne zna gde je ili da će se brzo vratiti. I tako već dva dana. Nisam planirala da tako lako odustanem od ovoga, tako da sam otišla da pitam jednu osobu koja mora da zna šta se dešava. Direktor.

  Ušla sam u jednu prostoriju koja je imala sto i devojku za njim sa desne strane, a napred zeleni kauč koji je verovatno služio da ljudi sednu dok čekaju da ih direktor primi. Prišla sam onoj devojci. Imala je puštenu prljavo plavu kosu, plave naočare i zelene oči. Uska košulja je istakla obline koje je je imala na pretek. Bila je u otprilike ranim dvadesetima.

  - Kako mogu da Vam pomognem? -, upitala je ljubaznim glasom. Delovala mi je kao ljubazna i fina devojka, a mogla je to samo da bude i gluma, jer ju je u opisu posla da bude ljubazna prema drugima.

  - Volela bih da popričam sa direktorom. -

  - Sačekajte samo trenutak. -, rekla je dok joj je kažiprst jedne ruke bio u vazduhu, a druga ruka na slušalici od telefona.

  - Dobar dan direktore. Jedna učenica bi htela da porazgovara sa Vama o nečemu. - Sklonila je slušalicu sa uveta i obratila mi se. -Kako se zoveš? -

  - Ana Lazić. -

  Rekla je moje ime u slušalicu i posle par sekundi ćutanja je rekla ,,razumem".

  - Direktor će te primiti. -

  Zahvalila sam joj se i prišla zelenim vratima na kojim je belim slovima pisalo Direktor. Tri puta sam pokucala i kada sam čula odobrenje, otvorila sam vrata. Našla sam se u prostoriju zelenih zidova. Ispred mene se nalazio beo sto, dve bele stolice meni okrenute leđima, i direktor sa druge strane stola okrenut  ka meni. Levo se nalazio beli ormar koji je od poda do polovine bio od drveta, a od polovine je napred imalo staklo. Sa desne strane se nalazila slika pejzaža.

  - Sedi. -, rekao je direktor i rukom pokazao ka jednoj od stolica. Odlučila sam da ga poslušam, i sela sam na stolicu. Iza njega se nalazio prozor zbog kojeg je njegovo lice delom bilo tamno od senke. Delovalo je pomalo jezivo i strašno, ali meni u ovoj situaciji nije. Nisam prozvana već sam sama došla, tako da nemam čega da se plašim. Imam utisak da je taj prozor namerno stavljen tu kako bi deci sa moje strane stola ulivalo strah u kosti.

  - Čime sam zaslužio da me junakinja poseti sama? - Njegove reči su me iznenadile, ali nisam dala da se to primeti. Koliko zna?

  - Znam da si Anastasija Starisol i da si ti ta koja je ubila Mortea. - Ruku sam refleksno spustila na torbicu sa mojim medijumom dok sam bila na oprezu. Bila sam spremna da u svakom trenutku izletim kroz vrata kroz koja sam i ušla.

  - Ne moraš da budeš toliko napeta. Znam za to, jer proveravamo svakog učenika koji želi da upiše ovu školu. A i član sam Odbora koji te je proglasio junakom. -

  Ovo me je malo iznenadilo, ali nisam htela da dopustim sebi da se skroz opustim. Nisam znala da je on član Odbora.

  - Ne brini se, niko sem mene ne zna. A ja nikome neću da kažem. Ipak mi nije u interesu. -

  Opustila sam se, ali sam i dalje bila na oprezu. Setila sam se da sam ovde sa razlogom, a to nije sigurno da ćaskam o mom tajnom identitetu sa direktorom.

  - Gde je profesor Perandor? -, prešla sam odmah na stvar.

  - On je poslat na jednu misiju u planine. Koristi led, tako da će se on najbolje snaći tamo. Nije bila toliko teška misija tako da je trebao da se vrati još odavno, ali iz nekog razloga ga nije bilo. -