Škola za mađioničare [2] (Pauzirana)

Chapter 9 *Čarobnjaci*

  Nalazila sam se u vrlo nezgodnom položaju, zbog čega sam htela da se pomerim, ali nisam mogla. Shvatila sam da sam bila vezana, najverovatnije za stolicu, pošto sam bila u sedećem položaju. Otvorila sam oči i prvo što sam ugledala bio je mrak. Nije velika razlika nego kada su mi bile zatvorene oči. Pokušala sam da razaznam bilo šta u ovoj prostoriji što bi mi pomoglo da saznam gde sam, ali je bilo previše mračno. Jedini izvor svetlosti je bilo malo svetlosti koje je dolazilo ispod vrati.

  Čula sam korake koji su polako postajali glasniji sve dok se u jednom trenutku nisu u potpunosti utišali. Znala sam da neko stoji ispred vrati zbog senke koja je obrazovala svetlost ispod vrati. Kvaka se pomerila i vrata su se otvorila. Nisam uspela da vidim ko je ni kako izgleda, ali sam videla da je muško. Posegnuo je rukom negde pored vrati i uz škljocanje, svetla u prostoriji su se upalila. Nisam mogla ništa da vidim dok se moje oči nisu prilagodile nagloj promeni osvetljenja.

  - Već si se probudila? -, glas je zvučao prijateljski nastrojen i u njemu nisam mogle primetiti nikakve zle namere. Oči su mi se manje-više prilagodile na svetlost, tako da sam mogla lepo da vidim vlasnika tog glasa.

  Čovek u srednjim godinama sa kratko podšišanom smeđom kosom i maslinasto zelenim očima. Ono što mi je upadalo u oči je ožiljak koji je počinjao od slepoočnice i išao niz levi obraz i vrat i nestajao negde ispod majce.

  Pored njega je stajao dečko crne kose i očiju, i odela iste boje. Jedino je njegova koža bila bleda kao sneg. Shvatila sam da je to bio onaj dečko što mi je na upisu rekao da me je pronašao.

  Pogledala sam prostoriju u kojoj sam se nalazila. Zidovi su bili bele boje. Sa moje desne strane se nalazio prozor, ali je bio zazidan spolja tako da ni jedan zrak svetlosti nije mogao da dospe unutra. Ispred mene se nalazio beli sto sa jednom stolicom. Nisam mogla da zaključim gde se nalazimo.

  Imala sam užasno loš osećaj u vezi ovoga.

  - Da li si završila sa analiziranjem? Ako jesi, ja bih da počnemo. -, rekao je onaj čovek sa ožiljkom, uzeo stolicu i seo preko puta mene.

  - Zašto sam ovde? -, upitala sam odmah. Primetila sam da mi nema telefona ni torbice, što je značilo da nema ni mog medijuma. Očigledno su se pobrinuli za sve.

  - Ne moraš da se brineš. Ovde si samo kako bi pričali. -

  - Stvarno? Jer kada sam zadnji put proverila, ne vezuješ ljude za stolicu ako želiš samo da pričaš sa njima. -

  - Vezuješ ako želiš da te ta osoba sasluša bez pokušaja bekstva ili nečeg drugog. -

  Izgledalo je da mi ne žele loše, ali nisam dozvolila sebi da se opustim u njihovom prisustvu. Ipak su oni ti koji su me kidnapovali.

  - Da li sam ja jedina osoba koju ste doveli ovde? -

  - Ne moraš da se brineš. Nismo dirali tvog prijatelja, on nas ne interesuje. -

  Bilo mi je malo lakše što sam znala da je barem Bojan na sigurnom.

  - Da li poznaješ osobu koju su zvali Morte? -, na to pitanje me je nešto probolo u grudima. Delom zbog toga što je to bila osetljiva tema za mene, a delom što je on to pomenuo. To je samo značilo da zna nešto.

  - Čula sam neke stvari vezane za njega, ali ga nikada nisam upoznala lično. Da jesam, verovatno ne bih bila više među živima. -, rekla sam trudeći da zvučim što uverljivije.

  - Bila bi živa ako si ti ta koja ga je ubila. -

  Ovo je loše. Instinkt mi je govorio da moram nekako da pobegnem odavde.