Škola za mađioničare [2] (Pauzirana)

Chapter 12 *Da li postoji nada za nas?*

  Stigla sam malo ranije na mesto sastanka. Nisam htela da se dogodi nešto slično kao prošli put kada sam trebala da se sastanem sa Bojanom. Ovog puta nas ništa neće sprečiti da popričamo.

  Duvao je hladan vetar zbog čega sam se stresla. Trebalo je da ponesem jaknu ili da se barem malo toplije obučem. Imala sam dovoljno vremena da odem, obučem se i vratim pre nego što bi on došao, ali nisam htela da rizikujem. Mogli bi da se mimoiđemo, a to sebi nikada ne bih oprostila.

  Trzala sam se na svaki zvuk koji sam čula i okretala se da vidim da li ima ikog ko želi da me kidnapuje ili ubije. Hvala Bogu, ovog puta nije bilo takvih slučajeva.

  Čula sam nečije korake i automatski stavila ruku na torbicu od medijuma. Pažljivo sam posmatrala osobu koja mi se približivala i koja je bila sakrivena pod velom mraka. Opustila sam se kada sam shvatila da je to Bojan. Bilo mi je drago što ga vidim. Poslednjih par dana smo oboje bili zauzeti i bili smo u svađi, tako da se nismo družili uopšte. A sada je stojao predamnom, i bili smo sami.

  - Ovog puta si odlučila da se pojaviš. Iznenađen sam. -, rekao je svojim uobičajenim glasom bez emocija. Nisam znala da li mu je drago, da li je stvarno iznenađen ili je samo bio sarkastičan.

  - Rekla sam ti prošli put da bi došla da sam mogla. I otkud ti ovde? Poranio si, trebali smo da se sastanemo tek malo kasnije. -

  - Video sam sa terase crnu utvaru kako se šetka po dvorištu i znao sam da si to ti. -

  - Onda je u redu. -, rekla sam i onda shvatila šta je značilo ono što je rekao. -Čekaj, znao si da sam napolje i pustio me da se smrzavam sat vremena? -

  - Zaslužila si. -, odgovorio js kratko posle čega je nastupila tišina.

  Počela sam polako da budem nervozna i dlanovi su mi se znojili. U grlu mi je zastala knedla koja mi nije davala da progovorim. Nisam znala šta da kažem. A i da sam znala, sigurna sam da ne bi mogla.

  - Prestani to da radiš. -, rekao je pomalo besno. Na šta misli?

  Onda sam shvatila da u prstima ruke vrtim onaj privezak sa ogrlice koju mi je David dao.

  - Izvini, nesvesno sam to uradila. -, izvinila sam se, iako nisam znala zašto i šta sam skrivila. Pustila sam ogrlicu da slobodno visi oko mog vrata.

  U par koraka mi je prišao. Uzeo je onu ogrlicu i istrgao je sa mog vrata. Uradio je to brzo da nisam stigla ni da reagujem. Krenuo je da zamahne kako bi bacio ogrlicu, ali sam ga ja zaustavila i otela mu iz ruke.

  - Stani! Šta to radiš?! -

  - Zašto uopšte nosiš ovu ogrlicu?! Nju ti je poklonio David, ili ako hoćeš bolje Morte. Zašto nosiš poklon od serijskog ubice koji je pokušao da te ubije i zagorča naše živote?! -, vikao je, zbog čega sam se pomerila za pola koraka u nazad. Ovo mi je bilo prvi put da vidim Bojana da viče, ali svejedno nisam htela da popustim pa sam i ja počela da vičem.

  - Zašto ne bih nosila?! To je moja ogrlica i ja ću izabrati šta ću da radim sa njom! Možda je pokušao da me ubije, ali pre svega toga mi je bio prijatelj i... -, zastala sam u pola rečenice.

  - Htela si da kažeš dečko, zar ne? Znao sam! I dalje ga voliš, i zato nosiš tu ogrlicu! Nemaš pojma koliko sam ljut zbog toga! Mrzim Davida! Mrzim to što si ga zavolela, mrzim to što ga i dalje voliš, mrzim to što je ikada postojao! Zašto je on morao da bude taj koga ćeš zavoleti?! Zašto on, a ne ja?! -

  Zar je on svo ovo vreme mislio da mi se David i dalje sviđa? O moj Bože... Nisam znala šta bih rekla, ali je zato on nastavio.

  - Nemaš pojma kako mi je bilo teško da te gledam kako patiš, i to zbog njega kome si dala svoje srce! Prezirao sam ga iz dna duše zbog toga i želeo sam da mu lično okončam život! Izjedalo me je iznutra što nisam mogao nikako da ti pomognem! Bilo mi je teško to što sam morao da ti budem samo prijatelj iako sam želeo da ti budem sve! -

  Vikao je dok je sve ovo pričao. Osećala sam se odgovornom zbog toga što sam bila previše sebična da primetim šta se dešava sa ljudima oko mene. Trebala sam da znam. Trebala sam, a nisam.

  - Volim te Ana. -, nastavio je malo tiše o nežnije. -Volim te već dve godine. Pokušao sam nekako da potisnem to osećanje, da nekako učinim da nestane, ali nisam mogao. Više nijedna mi nije bila dovoljna. Tražio sam u svakoj delić tebe, pošto tebe nisam mogao da imam. Što sam te više upoznavao, sve više sam te zavoleo sve dok nisam došao do tačke bez povratka. Dve godine sam te čekao, ali ne mogu više. Moram da znam. Da li postoji nada za nas? -

  Zatekao me je sa svojim rečima. Nisam znala da se tako oseća. A i kako bi mogla da znam kada sam bila previše sebična i obazirala se samo na svoj bol i probleme? A on je svo ovo vreme u tišini patio, i to zbog mene.

  Toliko su me šokirale njegove reči da nisam znala šta da kažem. Htela sam da mu kažem dosta toga, ali reči nisu napuštala moja usta. U glavi mi je bila zbrka i nisam mogla da sastavim ni jednu rečenicu koja bi imala smisla.

  Na njegovom licu se ocrtavala nada. Kako je prolazilo vreme bez mog odgovora, nada se polako menjala sa tugom i razočarenjem.

  - Razumem. -, rekao je, polako se okrenuo i krenuo da odlazi.

  Zar ću mu stvarno dopustiti da samo tako ode?

  Ne! Naravno da neću! Hajde telo, pokreni se!

  Uspela sam da se pokrenem i počela sam da trčim. Izgleda da me je Bojan čuo, jer se okrenuo. U tom trenutku sam skočila na njega o oboje smo se našli na zemlji, sa mnom iznad njega.

  - Odakle tebi da se meni David još sviđa? -, počela sam odmah da brbljam, dok sam još imala hrabrosti. -Prestao je da mi se sviđa još odavno. Razlog zašto nosim ogrlicu je taj da nikada ne bih zaboravila šta se desilo i na uspomenu na lepe stvari koje su se dogodile. I ja... -, zastala sam i duboko udahnula. -Volim i ja tebe. -

  Htela sam još neke stvari da mu kažem kada je spojio naše usne.

  Jednu ruku je držao na mom struku a drugu na mom potiljku kao da se plašio da ću pobeći. Moje su se nalazile pored njegove glave. Bio je prelep osećaj ljubiti njegove usne. Osećala sam sreću zbog toga što sam ja bila baš ta osoba koju on ljubi i dodiruje.

  Ljubio me je silovito i gladno. Trudila sam se da ispratim njegov tempo, ali je to bilo teško.

  - Bojane... -, rekla sam kada su se naše usne odvojile zbog manjka kiseonika. Nisam stigla ništa više da kažem, jer je opet spojio naše usne. Nisam se bunila. Uživala sam u ovom poljupcu kao u nijednom pre.

  - Kiseonik... - Opet nisam stigla da kažem ništa više, jer je opet spojio naše usne. U potpunosti sam zaboravila šta sam htela da kažem, gde se nalazim i kako se zovem. Jedino što sam znala je da ljubim njegove usne, i da je osećaj predobar. Mislim da ne bih žalila ako bi umrla u ovom trenutku.

  - Čekao sam dve godine na ovo. Zar si ozbiljno mislila da ću te pustiti tako lako? -, rekao je dok smo oboje ubrzano disali. Pomazio me je nežno palcem po obrazu i na tom mestu sam osetila hiljadu trnca.

  - Da li sam ti ikada rekao koliko si prelepa? -, upitao je tiho dok me je posmatrao nežnim pogledom. Ovo je bila još jedna nova strana Bojana za koju nisam znala, a koja mi se sviđala mnogo.

  - Ne onoliko koliko bi trebalo. -

  Nasmejao se zbog onog što sam rekla. Ali stvarno nasmejao. Jeste da je bio blagi smešak, ali se i dalje računalo u osmeh. To je izmamilo moj široki osmeh. Gledala sam u njegove usne i odjednom sam dobila veliku želju da ga poljubim. Spustila sam kratak i nežan poljubac na njegove usne.

  - Da li ćeš ustati sa mene, ili planiraš da ostanemo ovako? -, upitao je i ja sam tek sada shvatila da ležim na njemu. Obrazi su mi pocrveneli i ja sam naglo ustala. Blago sam zadrhtala. Sada kada nije bilo njegovog tela da me greje, bilo mi je malo hladno.

  - Idemo unutra. -, rekao je i krenuo ni ne čekajući mene.

  - Hej, možeš barem da me sačekaš. -, rekla sam ljutito dok mi je na licu blistao osmeh.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
  Doživeli ste i ovo! Konačno su se smuvali. Vaša želja se obistinila (sa par izuzetaka).

  Hvala svima koji votuju, komentarišu i čitaju, puno mi znači ❤