Škola za mađioničare [2] (Pauzirana)

Chapter 10 *Ne drami*

  Ta jedna rečenica mi se ponavljala u glavi kao eho. Prvo što je nastupilo je bio šok. Razmišljala sam ko je ubio, ali sam bila previše uplašena odgovora da bih pitala Ivana. A sada sam saznala da je ovaj čovek ispred mene taj koji je ubio.

  Ubrzo je šok zamenio bes i mržnja. Taj čovek je kriv zbog toga što sam ja odrastala bez roditelja i što je moja majka mrtva. On je taj koji je rasturio našu porodicu.

  Počela sam da se otimam i vrpoljim iz sve snage kako bi uspela nekako da se otarasim ovih konopca koji su me protiv moje volje držali za stolicu.

  - Prokletniče! Odveži me odmah! -, počela sam da se derem. Ruke su me bolele od kanapa koji se polako urezivao u moju kožu, ali me nije bilo briga.

  - Moraš da budeš tiša. Ne bih voleo da nam napraviš problem. A što se tiče detalja o smrti tvoje majke, to ćeš morati da pitaš tvog oca. -, rekao je Skar i klimnuo glavom ka Darku. On je izvadio jednu krpu i natopio je sadržajem flašice koju je takođe izvadio. Približio je mojem licu i znala sam da ću se onesvestiti ponovo.

  - Ne! -, povikala sam pre nego sto mi je pokrio nos i usta krpom.

  - Znam da se ovo podrazumeva, ali nemoj nikome da kažeš za nas i naš razgovor. Ne želiš da nevini ljudi stradaju, zar ne? -

  Pokušala sam da zadržim dah kako ne bih udahnula, ali nisam mogla dugo da izdržim. Polako sam gubila svest dok je Skar izlazio iz prostorije. Na trenutak sam videla zelenu boju pre nego što je sve postalo crno.

***

  Polako sam počela sa se budim. Osvrnula sam se oko sebe i shvatila da sam se nalazila u školskom hodniku, na istom delu gde me je neko kidnapovao. Kidnapovao? Šta ako je sve bilo san? Ipak sam ležala na hodniku i upravo sam se probudila. Pogledala sam da li mi je telefon i medijum tu, i kada sam ih primetila na svom mestu odahnula sam od olakšanja.

  Onda sam na mojim rukama primetila ogrebotine i crvenilo koje je izgledalo kao da je napravljeno od kanapa. Ipak je sve bilo stvarno. Bila sam zbunjena i nisam znala šta bih trebalo da uradim. Znala sam da nisam smela nikome da kažem šta se sve desilo, jer bih time dovela njihove živote u opasnost, a to nisam želela.

  Onda sam se setila da sam trebala da se nađem sa Bojanom. O moj Bože... Ubiće me sigurno. Ustala sam sa poda i obrisala prašinu. Pogledala sam na telefonu i shvatila da će uskoro jutro. Bilo je kasno da bi se našli, a i morala sam da se vratim u moju sobu. Ako me ne bi zatekli tamo, nastao bi problem.

  Brzim korakom sam se uputila ka domu. Uspela sam nekako da se provučem pored ljudi koji su radili na recepciji. Išla sam hodnikom kada sam se zaustavila na nečiji glas.

  - Kuda mislite da ste krenuli mlada damo? -

  Okrenula sam se i ugledala profesora Simića. Da li on uopšte nekad spava?

  - Izvinite profesore, htela sam samo da izađem na svež vazduh, pošto mi nije bilo dobro. -, slagala sam i molila Boga da mi poveruje.

  - Imate terasu za to. -

  - Znam, ali nisam htela da probudim ostale članove mog tima. -

  Na svu sreću mi je poverovao, ali me je zato otpratio do moje sobe i sačekao da uđem unutra. Zatvorila sam vrata, okrenula se i poskočila stavljajući ruku na srce. Ispred mene je stojala Una sa prekrštenim rukama na grudima dok je u jednoj držala peglu za kosu. Pola kose joj je bilo pravo dok je druga polovina bila u blagim kovrdžama. Posmatrala me je sa podignutom obrvom.

  - Bože, Uno, prepala si me. -, rekla sam kroz šapat i prošla pored nje do mog kreveta. Zašto je morala da bude budna? Pola šest ujutru je!

  - Šta si radila napolju? Znaš da nam nije dozvoljen izlazak iz sobe pre šest ujutru. -