Vertigo | [k.th & j.jk] ≫ Slow updates - pauzirana

0.0

════════════════
Vertigo (vrtoglavica) - poremećaj orijentacije koji se manifestuje snažnom iluzijom kretanja u prostoru
════════════════

*

Mirna i hladna, ali možda ipak previše tiha noć u Busanu; vreme kao da je stalo; ulice su bile mrtve. Vetar je polako pirkao, mrseći tamno smeđu kosu mladića koji je koračao ka jednoj od visokih i modernih zgrada.

Našavši se unutra, te usput pozdravivši par poznatih lica, noge su ga odvele do lifta i tu se, na kratko, zaustavile. Desnom rukom je pritisnuo dugme, čekajući svoj prevoz do poverljivog mesta na koje je bio primoran doći u ovako kasne sate. Ipak, voleo je svoj posao, koliko god on bio opasan.

Ubrzo je ušao u lift bacivši pogled na srebrni sat na svojoj ruci; bilo je tri časova iza ponoći. Tiho je uzdahnuo pogledavši svoj odraz u ogledalu koje se nalazilo u tom modernom liftu. Namestio je kravatu i vratio par zalutalih pramenova svoje kose na mesto. Vreme je.

"Ah, tu si", dubokim glasom mu se obratio visoki muškarac plave kose i punih usana.

Crno odelo stajalo mu je kao saliveno. Bilo je očigledno da baš on predstavlja srž i osnovu čitave ove Organizacije.

"Imam posao za tebe", nastavio je, svojim oštrim pogledom od kojeg se ledila krv u žilama skenirajući mladića ispred sebe.

Smeđokosi mladić blago je klimnuo glavom, pošavši za drugim. Lupanje njihovih skupih cipela o pod bio je jedini zvuk koji je odjekivao dugačkim hodnikom. Ponovo su sretali mnoga, mlađem, poznata lica, međutim, on ni glasa nije progovorio. Osećaj mu je govorio da je zadatak koji će dobiti od ključne važnosti za njegov opstanak u ovom krvavom haosu. Ipak, voleo je krvavi haos u kojem je, već neko vreme radio.

Plavokosi mladić se ubrzo zaustavio ispred vrata obloženih kožom koja su se nalazila na kraju hodnika. Iz džepa svog sakoa izvadio je ključ, te otključao vrata. Lagano se otvarajući, malo po malo su otkrivala svetlost koja je dopirala iz prostorije, skoro na trenutak zaslepevši mlađeg.

Ponovno lupanje cipela o pod ga je trglo, te je znao da bi konačno trebalo da uđe unutra i otkrije svoje novo zaduženje. Našao se u ne tako velikoj prostoriji, nedaleko od drugog koji je, prekrštenih nogu, sedeo na čelu dugačkog stola. Na zidu se nalazilo platno, a svetlost je dopirala iz projektora koji je prikazivao profil nekog nepoznatog lica. Plavokosi mladić lagano je sipao viski u svoju kristalnu čašu, a potom oštri pogled uperio u smeđokosog koji je ćutao i čekao.

"Ovaj zadatak sačuvao sam za tebe jer smatram da ti i te kako priliči", izustio je dubokim glasom.

Mlađi je klimnuo glavom.

"Sedi."

I kao kakav poslušan i odan pas, za par trenutaka našao se na samo pola metra od vođe čitavog krvavog haosa.

"Viski, Kook?", upitao je drugi bacivši pogled na mladića.

"Ne, hvala", odgovorio je smeđokosi osećajući kako nervoza obuzima čitavo njegovo telo.

Tako je želeo da sazna šta je njegov zadatak i kako da, još više, pridobije poverenje čoveka u koga je trenutno gledao.

Drugi se nasmejao, a taj osmeh stvarao je rupice na njegovim obrazima. Ko bi rekao da neko poput njega može imati takav anđeoski osmeh, ravan osmesima svih anđela iz raja?

Podigao je ruku pokazujući na platno i onog čiji se profil na istom nalazio.

"Kim Taehyung. Tvoj zadatak", izgovorio je kratko, posmatrajući kako Jungkook svoj pogled podiže na platno.

"On je moj zadatak?", izustio je mladi Jungkook, skenirajući lice pomenutog.

Drugi se ponovo nasmejao, sada uzevši gutljaj pića iz kristalne čaše. Ostavivši je na stolu, opustio je kravatu nagnuvši se napred.

"Kook, Kook, pa nisi mi dopustio da završim", izgovorio je pomno ga posmatrajući.

Jungkook je osećao neko neopisivo strahopoštovanje prema onome koji mu se obraćao. Odavno je odlučio da će uraditi sve kako bi se dokazao.

"Dakle, tvoj zadatak je da ga ukloniš sa mog puta. Znaš da mi u Organizaciji uklanjamo ljude koji nam stoje na putu, zar ne? On stoji na mom putu, odavno", nastavio je naglašavajući pojedine reči sa znanjem da je drugome jasno zašto.

"Želim da se, pre svega toga, pozabaviš njegovom biografijom i onim čime se trenutno bavi. Mala pomoć: on je profesionalni ubica, baš poput tebe. I pogodi šta! Radi za rivalsku Organizaciju! I te kako mi stoji na putu", lupio je čašom o staklenu površinu stola.

Mlađi je klimnuo glavom ponovo podigavši pogled na platno i lice pomenutog Kima Taehyunga. Nikada ne bi ni pomislio da neko ko izgleda tako nevino može biti profesionalni ubica. Izgleda da još uvek nije toliko dobar u ovom poslu koliko je mislio da jeste.

"U redu. Uradiću sve šta tražiš. Možeš da računaš na mene, Namjoone", konačno je odgovorio, trudeći se da zvuči uverljivo i drugom ulije poverenje.

Namjoon se naslonio na kožni naslon svoje stolice neprestano gledajući u mladog i ne tako iskusnog Jungkooka.

"Da, zbog toga si ovde. Nemoj da me izdaš. Ovo jeste igra, ali ona igra u kojoj ja određujem pravila", izgovorio je napravivši najhladniji i najozbiljniji izraz lica koji je smeđokosi ikada video.

Jungkook je progutao knedlu opustivši kravatu.

"Možeš da mi veruješ."

"A ti moraš da veruješ samo meni i nikome više."

Ponovno i u znak razumevanja klimnuvši glavom, Jungkook se našao na nogama. Vrlo brzo je napustio zamračenu prostoriju i zaputio se niz hodnik. U glavi mu je bila samo jedna misao - misao o uspehu i ničemu drugom sem uspeha.

Ovaj zadatak će ga proslaviti.

Napustio je zgradu stapajući se sa hladnoćom i tamom. Goreo je od želje da se dokaže i bude najbolji. Ogromna doza samopouzdanja vladala je njegovim telom. Mada, šta ako lovac postane plen?

[A/N:

Odlučila sam da se oprobam u nečemu misterioznom i drugačijem od onoga na šta ste navikli. Nadam se da će ova fanfikcija dobiti bar malo pažnje ❤

Takođe, koliko ste šokirani od 0 do naziva ovog chaptera?