Vertigo | [k.th & j.jk] ≫ Slow updates - pauzirana

1.4

Noć se brzo spustila. Bilo je hladnjikavo, a sjaj punog Meseca je, od silnih oblaka, bio potisnut i nevidljiv. Vazduh je bio težak da disati; čudan.

Taehyung se, obučen u crno, poput nečeg najtamnijeg na svetu, kretao ka visokoj i modernoj zgradi u kojoj se nalazio apartman njegove mete; mladog Jeon Jungkooka. Bio je izuzetno obazriv, a opet nimalo sumnjiv nepoznatim ljudima koje je sretao. Čudan osećaj mu je pravio društvo.

Ušavši u zgradu, zaputio se stepenicama do traženog apartmana. Zastao je ispred fino lakiranih ulaznih vrata sa metalnom pločicom na kojoj je bilo urezano "Jeon Jungkook". Okrenuo je glavu levo, a potom desno, ne bi li se uverio da je hodnik prazan. Crvena tačka na ekranu njegovog telefona bila je oznaka onog čipa, te je bio siguran da je njegova meta kod kuće. Blago se nasmejao.

Za par trenutaka brava je bila otključana, a on se našao u sređenom i veoma poznatom stanu. Pažljivo je gledao unaokolo, pritom pripremajući pištolj. Napravio je par koraka unapred, krećući se uz zid.

Ništa - samo tišina i ništa sem nje. Prostorije su bile zamračene, nigde ni traga od Jungkooka. Taehyung je besno stiskao pištolj u ruci ne verujući da ovo ne ide po njegovom planu.

"Izađi, Jeon!", povikao je upalivši svetlo u dnevnoj sobi.

Ponovo ništa. Sada je zaista bio na ivici svojih živaca, a kada su njegove oči spazile sako, na kojem je čip, ostavljen preko stolice nedaleko od njega, znao je da je čitav plan propao.

"Dođavola...", izustio je kroz zube razgledajući apartman.

Sve je mirisalo na Jungkooka - svaki kutak moderno uređenih prostorija. Taehyung je uveliko poznavao taj miris koji je mrzeo; međutim, u isto vreme, taj miris budio je neko čudno osećanje u mladiću pepeljasto sive kose. Bilo je to ono što nije mogao da opiše, ono što nije razumeo; ono što nije želeo razumeti.

Još par minuta išao je iz prostorije u prostoriju, proklinjući samog sebe zbog propalog plana. Sva njegova razmišljanja zaledila su se onog trenutka kada je zvuk otvaranja ulaznih vrata ispunio mračan hodnik.

Istog momenta ugasio je svetlo stopivši se sa tamom. Iz ugla u kome se nalazio, spazio je premorenog Jungkooka. Smeđokosi mladić pogledao se u ogledalo, tek tada shvativši da je današnji dan uticao na njega i više nego što je mislio. Jedino što je trenutno želeo bio je odlazak u tuš kabinu.

Konstantno se mimoilazeći sa uljezom u njegovom domu, bacio je jaknu na kauč, te krenuo sa otkopčavanjem dugmadi na svojoj beloj košulji. Ona se ubrzo našla na podu. Taehyung je spazio da je mladić naoružan; njegov pištolj nalazio se na njegovom boku, u kožnoj futroli. Pogled sivokosog odlutao je do Jungkookovih mišićavih ruku, zatim do njegovih trbušnjaka, a napokon se zaustavio na njegovom licu. Šteta što mora ubiti nekoga ko poseduje božanski izgled.

Toliko umoran i odsečen od stvarnosti, Jungkook je odložio futrolu sa pištoljem i istog trenutka se zaputio u kupatilo. Zvuk puštanja vode u tuš kabini bio je znak za Taehyunga. Odšunjao se do sobe mlađeg nadajući se da će plan B biti uspešniji. Osetio je dodir na svom potiljku, ubrzo shvativši da je to dodir oružja.

"Kuda, gospodine Kim?", izustio je Jungkook kroz osmeh, prst stavivši na okidač.

Taehyung je ćutao, koncentrišući se na svoj sledeći potez.

"Šta je bilo, da li ti je to maca pojela jezik? Ili pak, neki mačak, hm?", nastavio je Jungkook kroz podsmeh.

Sivokosi je laktom udario mlađeg u rebra, imajući priliku da zgrabi oružje koje je ostavio na krevetu. Jungkook je ignorisao oštru bol uhvativši starijeg za zglob ruke i okrenuvši ga, ali to je bilo sasvim dovoljno da Taehyung ne ostane bespomoćan. Uperio je cev svog pištolja u pravcu Jungkookovog lica, dok je i sam osećao metalnu cev na svojim grudima.

Mlađi je još uvek na sebi imao samo pantalone, odlazak u tuš kabinu bio je samo gluma i deo plana.

"Mislio si da zaista neću shvatiti onu glupu ideju sa mikro čipom? Jadno", izustio je Jungkook smejući se.

"Taj čip mi je kupio dosta vremena, Jeon. A sada imam i vremena da te konačno ubijem", odgovorio je Taehyung smireno, hladno gledajući u drugog.

Mlađi ga je pritisnuo oružjem.

"A ako ja tebe ubijem prvi?"

"To neće biti moguće jer ja neću izneveriti svog šefa", rekao je sivokosi zadržavši smirenost, "Koji je, inače, glavni Vertigo, a ti, Jungkook, i ti ćeš isto postati", nastavio je izazivajući.

Jungkook je zastao. Tek su se sada svi delovi puzle u njegovoj glavi sklopili i shvatio je.

"Tvoj šef je Vertigo...", izustio je zbunjeno.

Stariji se glasno nasmejao, a njegov pogled susreo se sa Jungkookovim.

"Sve je ovo igra, a u igrama se vara, znaš?", izustio je nakrivivši glavu.

Jungkookove grudi pomerale su se brzo, njegovo srce kucalo je kao nikada do sada, a vazduh je ponovo bio težak za disati. Bledo je gledao u mladića koji je svakog momenta mogao opaliti okidač. U igrama se vara.

Drugog je onaj čudni osećaj preplavio ponovo, želeo je ubiti mladića ispred sebe i završiti sa tim, ali ono što nije mogao opisati ga je sprečavalo.

"Da, u igrama se vara, Taehyung...", prošaputao je mlađi, klizeći pištoljem niz njegove grudi, do stomaka, a onda se tu zaustavivši.

Mlađi je znao da je ovo ili kraj, ili novi početak. Ponovo su se pogledali, a onda posao i zadatke ostavili daleko u mislima. Njihove usne grubo su se spojile, oružje palo na pod, a na videlo je izašlo ko je, zapravo, izdajica.

Poljupci su se nizali, dok mladići nisu više razmišljali ni o čemu.

"Izdajice, Vertigo..."

[A/N:

A je l' vam je čudno što od mene dobijate notifikaciju? Pa zdravo, kako ste? Evo ja sam tu i tamo. Ovo je lame, ali dobrodošli nazad u ovu priču. Baš je postala sranje.

Ubrzo će vas poenta svega ovoga, ako ostanete je l' te, jako ošamariti, da li ste spremni?