Vertigo | [k.th & j.jk] ≫ Slow updates - pauzirana

1.1

Brzim koracima hodao je stepenicama, odlučivši da će danas preskočiti vožnju liftom. Iako su ga svaki mišić i svaka rana na telu boleli, nastavljao je napred, prisećajući se borbe sa sivokosim mladićem pre par dana.

"Jungkook?", zbunjeno je izustio crnokosi Hoseok onog momenta kada je spazio mladog kolegu čije je lice bilo u ranama.

"Šta ti se dogodilo?"

Mlađi se zaustavio pogledavši u drugog.

"Ono o čemu, tog dana, nisi želeo da saznaš. Ali ne krivim te", odgovorio je Jungkook kraičkom oka spazivši poznato lice.

Ugledao je Yoongija, a Yoongi znači nevolja. Tako je smeđokosi mladić mislio.

"Izvini, ja-", Hoseok je zastao istog momenta kada im se pridružio taj crnokosi mladić.

Stariji je prvo pogledao u Hoseoka, a potom u ranjenog mladića, dok su se njegove usne izvijale u blagi osmeh.

"Vidi, vidi. Izgleda da si se susreo sa svojim zadatkom. Čudno je kako si preživeo", izustio je Yoongi samouvereno, gledajući kako Hoseok odlazi sa namerom da ne bude deo ovoga.

Jungkooku je poslednja rečenica bila sumnjiva; odakle on zna koji je zadatak Kima Taehyunga? Ili, pak, samo pretpostavlja. Mlađem je glava uveliko pulsirala zbog ogromne količine razmišljanja i planova.

"Možda zato što znam šta radim", odbrusio je, prošavši pored drugog.

"Grešiš mladiću, ti zaista ne znaš ništa", Yoongi ga je svojim rečima zaustavio.

Mlađi ga je oštro pogledao, a potom nastavio kuda su ga noge nosile. Odnosno, što dalje od nevolje.

***

"Kažeš da on zna šta se dešava?", upitao je Hoseok zbunjeno, gledajući u mladića smeđe kose koji je išao levo-desno, prekrštenih ruku.

Nalazili su se ispred Organizacije, dan je bio hladnjikav i tmuran; klasična jesen. Vetar je mrsio njihove kose i svim silama se trudio da otkopča dugmad na njihovim sakoima. Ipak, bezuspešno.

"Ne znam, ali činjenica je da zna mnogo više od nas", odgovorio je Jungkook zaustavivši se.

"Ne misliš li da bi, ako je tako, Namjoon to do sada shvatio i učinio nešto povodom toga?", upitao je Hoseok naslonivši se na oniži zidić.

Jungkook se zamislio pogledavši u sivo nebo ispod koga su se obojica nalazila.

"Nešto je, u čitavoj ovoj priči, trulo. Ugrožava nas, Hoseok. A mi nemamo pojma šta je u pitanju."

Nameru crnokosog mladića da na sve ovo doda svoje mišljenje prekinulo je naglo otvaranje velikih ulaznih vrata Organizacije. Tada se pojavio onaj visoki smeđokosi mladić u, sada krvavoj i prljavoj, bež rolci; Seokjin. Trčao je što je brže mogao, u jednoj ruci držao je pušku, a u drugoj revolver. Spazivši dvojicu mladića ispred sebe, zadihano i kroz osmeh, uperio je oružje u njih.

"Još samo korak, Kime Namjoone, i njihova krv biće prolivena, a meci sasuti u njihove glave!", povikao je gledajući u spomenutog mladića koji se istog momenta zaustavio.

"Kako si se, kog đavola, oslobodio?", promumlao je Jungkook kroz zube, besno.

Seokjin ga je pogledao.

"Priznajem da mi je bilo potrebno malo više vremena, ali snašao sam se. Za razliku od vas koji ćete umreti najglupljom mogućom smrću", odgovorio je ponovo Namjoona streljavši pogledom.

Yoongi je prolazio dugačkim hodnikom, zvuk lupanja njegovih skupih cipela o pod bio je jedini koji se mogao čuti. U ruci je držao pištolj, a izraz njegovog lica bio je hladniji od leda. Začuo je glas iz bubice u njegovom uhu.

"Treba ti pojačanje?"

Nasmejao se.

"Ne, Namjoon je rekao da ne ubijemo tog odbeglog mladića. Otići ću do levog krila, a odatle ga raniti. To je sve", odgovorio je samouvereno, a potom izvadio spravicu iz uha, te je bacio na tlo, nastavivši napred.

"Ponovo ćeš biti heroj, Yoongi."

"Zamisli koliko bi bilo tragično da ih pred tobom ubijem, kao što su tvoji ljudi ubili moje roditelje preda mnom!", povikao je Seokjin histerično, spazivši Namjoonov izraz lica.

Pokušao je da napravi korak napred, međutim, prisetio se da trenutno nije u takvoj mogućnosti. Sebi nije mogao dopustiti da izgubi dvojicu svojih najboljih agenata.

"To nisu bili moji ljudi", izgovorio je oštrim glasom.

Seokjin je stavio prst na okidač pištolja koji je bio uperen u Jungkooka.

"Ti-", naglo je zastao osetivši oštru bol u ramenu koja ga je primorala da se par koraka udalji.

Ispustio je oružje, a potom pao na kolena, rukom pritiskajući novonastalu ranu iz koje je navirala tamna krv. Ubrzo je bio opkoljen.

"Ovo se dogodi kada cev oružja uperiš u moje agente. Ali oni koji su brutalno ubili tvoje roditelje nisu bili moji ljudi. Vodite ga", rekao je Namjoon gledajući u ranjenog mladića.

Znao je da Yoongi stoji iza ovoga. Zbog toga stoji i na mestu koje je, za samo stepenik, niže od njegovog.

[A/N:

Zdravo, it's been a while, što bi rekli. Ovo je jako lame i knjiga je još uvek pauzirana jer su mi misli dry af i nemam ideja.

I nemojte vi meni "ŠtA jE bUbIcA?!?!?!?", kao to vam je ono u filmovima sto stave u jedno uho i onda čuju koga već ili šta već i tako komuniciraju ok. Šta ja da radim što ima tako glupo ime? Greške ispravljam kasnije, ćao.