Vertigo | [k.th & j.jk] ≫ Slow updates - pauzirana

1.0

Sivokosi mladić komotno i raširenih nogu sedeo je na udobnom kauču u dnevnoj sobi punoj nereda; komadići polomljene vaze, staklo od rama za slike i tragovi krvi bili su posvuda.

Krv na njegovom licu bila je skorela, hladno je gledao u figuru čvrsto vezanu za stolicu i još uvek bez svesti. Sve ga je bolelo, Jungkook je tačno znao gde udara. Međutim, ono što nije znao jeste to da se njegov suparnik uvek izvuče, kakva god situacija bila. Taehyung je u ruci držao mali okidač, sa namerom da time ucenjuje mladića kada se bude probudio. Izvadio je telefon iz džepa, prvo pogledavši svoj odraz u ekranu; usne su mu bile krvave, kao i levi obraz iz kojeg bi pokoja kap potekla. Nakon toga ga je otključao, sa namerom da kolegu obavesti o svom uspehu.

Taehyung: Sve je spremno,
samo još čekam da se Jeon probudi

Poslavši poruku, odložio je telefon pogled vrativši na mušku figuru razvijene građe. Sitna želja da samo prstima pređe preko njegovih grudi i ramena odmah se pojavila. Shvatio je da je Jungkook izuzetno privlačan, ali se istog momenta setio zadatka koji mora obaviti. Iz misli ga je trgao njegov telefon, zvonio je iritantnim zvukom.

"Reci", izustio je Taehyung javivši se.

Nije očekivao poziv.

"Taehyung... nemoj ga ubiti", smireno je rekao glas iz telefona, na šta je sivokosi mladić iskolačio oči.

"O čemu govoriš, Jimine?! Nisam se valjda potukao sa njim iz zabave! Zadatak se neće sam obaviti, a ja još uvek ne nameravam da umrem!", vikao je isfrustrirano hodajući levo-desno, slobodnom rukom prolazeći kroz kosu.

Jimin je uzdahnuo trudeći se da na što bolji način objasni svoju ideju.

"Slušaj me, šef ne mora znati da si imao priliku da ga ubiješ, a nisi. Razmisli samo, možda ti taj mladić i zatreba. I stvarno ne znaš kako da uživaš jureći metu, poigraj se malo. Odmah si prešao na stvar, što je izuzetno glupo."

Taehyung je prešao rukom preko lica šutnuvši polomljeni ram za slike. Međutim, deo njega govorio mu je da ipak posluša savet svog crvenokosog prijatelja.

"Dobro, i šta nameravaš da uradim?", izustio je što je smirenije mogao.

Drugi se na trenutak zamislio.

"Iskopaj neke informacije, uplaši ga, ucenjuj, ne znam. Ti si Kim Taehyung, snaćićeš se", odgovorio je Jimin odlučno, već shvatajući da sivokosi gubi strpljenje.

"Zavodljivo. Videćemo se sutra", odbrusio je Taehyung spustivši slušalicu.

Ugrizavši usnu, Jimin je isključio telefon, gledao je u prazno sada se već pitajući da li je pravilno postupio. Znao je da će Taehyungu sve ovo biti sumnjivo, a pravo i ubedljivo opravdanje trenutno nije imao. Bar ne ono u koje bi sivokosi mladić poverovao.

Otvorivši oči, sve što je Jungkook video bila je neka nejasna i mutna slika od koje su ga oči bolele. Pokušao je da se pomeri, da ustane, ali debeli kanap kojim je čvrsto bio vezan ga je sputavao u toj nameri. Osećao je bol u čitavom telu.

"Vidi ko se to probudio", čuo je njemu vrlo poznat glas, znajući da je u situaciji iz koje trenutno ne vidi izlaz.

Podigao je glavu ugledavši visoku i vitku figuru sivokosog mladića u čijoj klopci se nalazio. Još uvek je osećao ukus krvi u ustima, a gadna posekotina na bicepsu ga je pekla toliko da su se suze skupljale u njegovim očima.

"Ne, ne. Ne pomeraj se ako ne želiš biti raznesen. Isflekaćeš mi sako", izustio je Taehyung kroz osmeh, koračajući ka smeđokosom mladiću.

"Bomba, na dnu stolice, hm? Zaista nisi mogao smisliti nijedan drugi način na koji ćeš me sputati u mojoj nameri da ti sasujem metak u glavu i time prospem tvoju krv?", upitao je Jungkook smejući se, pogled ne odvajajući od Taehyunga.

Sivokosi se zaustavio ispred njega, nakrivivši glavu, gledavši ga pravo u oči.

"Mislio si da si najbolji u ovome? Da bolji ne postoji?", rekao je hladno, nogu stavivši na slobodan prostor na stolici između Jungkookovih nogu.

Mlađi je bio miran posmatrajući kako se drugi naginje.

"Mislio si da se sve vrti oko tebe, ali dušo, samo ti se vrtelo u glavi. Klasičan vertigo", smejao se Taehyung posmatrajući smeđokosog mladića.

Sama reč 'vertigo' Jungkooku je ulivala strah u kosti.

"I, kakav je osećaj kada lovac postane plen? Zanimljivo, nije li?"

Osmeh sa lica mlađeg je iščezao. Zamenio ga je besni izraz lica. Gledao je u drugog sa vatrom u očima.

"Odakle znaš za to?", upitao je Jungkook besno.

"Imam i ja svoje izvore, Kook. Zar ih nemamo svi?", odgovorio je Taehyung prstima nežno dodirujući lice zarobljenog mladića.

Kontakt očima koji su tada ostvarili bio je previše dug, pun besa i želje da jedan drugog istog momenta ubiju. Kada bi samo mogao da se pomeri, Jungkook bi sa svojim zadatkom završio još danas.

"Ne voliš igre, hm?", ponovo se oglasio Taehyung, rukom obuhvativši lice drugog.

Jungkook je ćutao, pokušavajući da se izvuče iz stiska zbog kojeg je bio primoran da drugog, još uvek, gleda u oči.

"Vidiš, ja baš volim", nastavio je Taehyung puštajući ga, te koračajući oko njega.

Kako je pravio krug oko mlađeg, tako je prstima prelazio preko njegovih širokih ramena, ruku zaustavivši tik uz njegov vrat. Jungkook je osećao tenziju, vazduh je bio težak za disati. Njegovo srce nije imalo mira.

"Ne želiš da pričaš, ha?", trgao ga je dobro poznati duboki i zavodljivi glas, "U redu je. Ja ću sada otići, a bomba će se deaktivirati za dva minuta", nastavio je prstima mazeći njegov vrat.

Zlobno se nasmejao usne prislonivši na njegovu vilicu. Jungkook je iskolačio oči, osećajući znatno brže i kraće otkucaje srca. Disao je duboko.

Taehyung se ubrzo pomerio i krenuo ka vratima. Pokrenuo je okidač koji je držao u rukama, te ga bacio na tlo. Namestivši sako, pogledao je u Jungkooka.

"Dva minuta. Ne zaboravi", izustio je, a onda izašao iz apartmana što je brže mogao.

Smeđokosi se trudio da razmišlja kako se osloboditi nakon isteka vremena predviđenog za deaktiviranje bombe, jer je još uvek bio vezan. Međutim, sve o čemu je trenutno mogao misliti bio je Taehyung, njegova smelost i hladnokrvnost.