Vertigo | [k.th & j.jk] ≫ Slow updates - pauzirana

1.5

"Nisam vertigo!", uzviknuo je smeđokosi mladić naglo se podigavši iz ležećeg položaja.

Bio je zadihan; krupne kapi znoja slivale su se niz njegovo lice i vrat, a nag trup bio mu je potpuno mokar zbog istog. San.

Upad onog mladića pepeljasto sive kose u njegov apartman bio je samo san. Košmar, bolje rečeno. Ćutke je sedeo u istom položaju od malo pre, razmišljajući kako se njegov um uopšte usudio načiniti onakav san. Ipak, zahvaljivao se svim silama jer je sve bio plod njegove mašte. Neće biti ubijen i ta činjenica činila je da mu bude bar malo lakše.

Vratio se u ležeći položaj, sada gledajući u plafon.

Čip - zaboravio je na njega. Istog momenta se našao na nogama, u potrazi za sakoom. Spazivši ga na naslonu stolice, uzeo ga je, usput razmišljajući šta raditi s njim kako bi Taehyung izgubio njegov trag.

Obukavši majicu, hitro je napustio apartman, a ujedno i zgradu, sa sakoom u ruci.

***

Koračajući ka Organizaciji, kroz njegove misli prožimale su se slike onog sna, a Taehyungova izjava mu se urezala duboko u pamćenje. U Namjoonovoj Organizaciji je vertigo koji mora biti otkriven, po svaku cenu.

"Poranio si", zatečeno je izustio crnokosi Hoseok onog momenta kada je ugledao Jungkooka, "Dosta si poranio."

"A zašto si ti ovde?", rekao je Jungkook pogledavši mladića.

Drugi je zastao stiskajući fasciklu koju je držao u rukama.

"Iskreno, došao sam kako bih pronašao nešto više o Yoongiju, dok Namjoon još uvek nije stigao. Nimalo mi se ne dopada to što radimo iza njegovih leđa, ali ako je Yoongi taj, onda nam trebaju dobri argumenti i dokazi", odgovorio je Hoseok, pritom slegnuvši ramenima.

Jungkook je osetio knedlu u grlu, istog momenta se prisetivši onog sna. Imao je osećaj da je nešto u svemu tome bilo istinito, ali čak ni njegovi instinkti nisu mogli da otkriju šta tačno. I to ga je mučilo.

Crnokosi je par trenutaka ćutke gledao u mlađeg, a potom seo na svoju kožnu stolicu prelistavajući papire.

"Činjenica da nisam našao apsolutno ništa sumnjivo me brine. Očigledno je potpuni profesionalac u obavljanju svojih prljavih poslova, ili je potpuno nedužan. Treća opcija ne postoji", rekao je nakon kraće pauze, pogled usmerivši na Jungkooka.

Ali ga nije zatekao pored sebe.

"Jungkook?", izustio je, glavu okrenuvši na jednu, a onda na drugu stranu.

Smeđokosi mladić skoro da je trčao niz dugački hodnik, tačno znajući kuda ide i šta radi. Zastao je ispred prvih vrata na samom uglu, oštro pogledavši u metalnu ploču sa imenom i prezimenom onoga čija je kancelarija.

"Min Yoongi."

Na njegovo ogromno iznenađenje, glomazna vrata bila su otključana. Odvojio je trenutak da se uveri da je potpuno sam, a onda lagano otvorio vrata, brzo ušavši. Nikada do sada se nije našao ovde gde jeste, te je zastao naslonivši se na zid, pogledom skenirajući prostoriju. Bila je, naizgled, potpuno klasična kancelarija, ali Jungkook je osećao da tu ima još nečeg. Hitro prišavši stolu, naglo je krenuo da otvara fioke, trudeći se da nađe nešto. Osećao je brze otkucaje srca, polako je počinjao da paniči.

"Mora da ima nečeg!", izgovorio je otišavši do druge strane stola.

Izvadivši papire i nepotrebnu dokumentaciju iz jedne od fioka, papirić koji je, pri njegovim naglim pokretima, odlepršao na tlo, privukao mu je pažnju. Spustivši se, pažljivo ga je uzeo, te okrenuo, ne bi li video šta je na njemu ispisano.

"1310"

Njegov izraz lica postao je tmuran, zamišljen. Nije mu padalo na pamet šta te cifre uopšte znače. A onda se oglasio računar koji je, naizgled, bio isključen. Ekran se upalio, a u donjem desnom uglu se pojavila poruka od nekoga ko je bio označen upravo onim brojem koji je bio ispisan na parčetu papira.

"Sutra u 23:00, znaš gde da dođeš. Imam nešto bitno da ti saopštim."

Jungkook je bio zbunjen, a situacija je svakom proteklom sekundom postajala sve više sumnjiva. Najgore od svega bilo je to što se u njegovoj glavi ništa nije poklapalo niti imalo ikakvog smisla. Pažljivo stavivši papirić u džep svojih tamnih pantalona, okrenuo se ne bi li vratio stvari na svoje mesto.

"Vidi, vidi. Neko njuškalo mi je u kancelariji", začuo se glas zbog kojeg se smeđokosi mladić zaledio, a njegovo srce je stalo.

Okrenuvši glavu, ugledao je Yoongija čije lice je krasio lukavi osmeh. Nemoguće je da se stariji potpuno nečujno našao u prostoriji.

"Ne znam šta tražiš, ali šta god bilo, nećeš naći ništa", nastavio je Yoongi, koračajući ka Jungkooku.

"Tražio sam neka dokumenta, pomislio sam da ih ti imaš", odgovorio je mlađi smireno, iako je njegovo srce želelo da iskoči iz njegovih grudi.

Yoongi ga je pogledao, zalupivši fioku, time je zatvorivši.

"Ne verujem da ja posedujem išta što tebi treba, Kook. Hvala na poseti, sada si slobodan", izustio je oštro.

Jungkook je poslušno klimnuo glavom, nakon toga izašavši iz prostorije. Oblio ga je hladan znoj dok je brzo koračao nazad hodnikom, zaputivši se do Hoseoka. Morao je da sazna o čemu se radi, makar mu to bilo poslednje.

[A/N:

Ha ha, pa zdravo. Ovo je bukvalno sranje, a kako ste vi?

Greške ću ispraviti verovatno nikada jer ću zaboraviti da ova knjiga uopšte postoji, tkd let me be pls.