Vertigo | [k.th & j.jk] ≫ Slow updates - pauzirana

0.6

Godinu i po dana ranije

Dvojica smeđokosih mladića sedela su na krovu visoke zgrade, sa pogledima uperenim u svetlost grada koji se mogao videti iz njihove perspektive. Ćutali su osećajući kako ih hladnoća okupira i grize njihovu kožu. Stariji je laganim pokretima stavio cigaretu u usta, a potom je zapalio, vraćajući svoj pogled na grad.

Neočekivano, njegov mobilni telefon je zazvonio, tako ga trgavši, te je isputio zapaljenu cigaretu. Drugi je gledao kako ona pada, a isto tako tone sve dublje u mrak. Njegov pogled privukao je šljašteći ekran uređaja kojeg je u rukama držao njegov prijatelj. Jedino što su njegove tamne oči tu spazile bili su inicijali "KNJ". Stariji je panično odbio poziv, hitro vraćajući telefon u džep svoje jakne.

"Zašto se nisi javio?", upitao je mlađi prekidajući sva razmišljanja drugog.

"T-trenutno nisam raspoložen za razgovor sa njim...", nesigurno je odgovorio, nervozno se nasmejavši.

"A ko je on?", mlađi je nastavio sa pitanjima, gledajući kako drugi okreće glavu ka njemu, a potom pogled fiksira na njega.

"Jedan prijatelj. Pomalo je dosadan. Zvaću ga kasnije", rekao je znatno sigurnije nego malo pre.

Mlađi je samo blago klimnuo glavom tiho uzdahnuvši. Više nije želeo da išta pita.

"Pronašao sam očev pištolj, Jimine", izustio je konačno govoreći ono što je od početka planirao reći.

Pomenuti mladić se namrštio ponovo pogledavši u drugog koji je bio mrtav ozbiljan, ne pokazujući jednu jedinu emociju.

"Nemoj da napraviš neku glupost. To bi bilo krajnje detinjasto od odrasle osobe poput tebe", rekao je, u potpunosti ignorišući hladnoću koja je činila da čak i blago zadrhti.

Mlađi se glasno nasmejao, potom uzdahnuvši i pogledavši ispred sebe. Što je njegov pogled išao dalje, to je vidik bivao sve tamniji. Um mu je bio košnica; toliko razmišljanja i nereda na jednom mestu.

"Neću, ne brini."

"Brinem, Jungkook."

Ponovo je nastala tišina.

***

Posmatrao je kako žena srednjih godina žurno ulazi i izlazi iz prostorije u prostoriju.

"Kuda ćete?", upitao je uhvativši njen pogled onog trenutka kada se našla u dnevnoj sobi.

"Na poslovnu večeru, dušo", odgovorila je skoro drsko, ispod oka pogledavši mladića kojeg je pred drugima nazivala svojim najvećim blagom.

Jungkook je, skoro neprimetno, zakolutao očima spazivši muškarca koji se istog trenutka pojavio na vratima prostorije. Nosio je svečano odelo, dok je žena na sebi imala dugačku crnu haljinu.

Porodica Jeon bila je ugledna bogataška porodica koja se bavila nimalo legalnim poslovima. Od kada zna za sebe, Jungkook zna i za tajnu koja se strogo čuvala. Niko zapravo nije znao odakle njima toliko novca, međutim, ono što je njima zaista bilo bitno jeste to da je posao išao veoma glatko. Toliko glatko da bi im svi zavideli.