On i ona(Završena)

Nestao

"Boli li te?"
Upitao je nekako blago,kao da mu je iskreno žao.
-"Ma biti ću uredu,imaš u latici prvu pomoć."
Rekla sam,te sam prstom uperila na laticu.Uzeo je zelenu kutijicu,te se vratio do mene.

Pažljivo je previjao moju ruku,tako blago da nisam mogla vjerovati da je to on.Ta nježnost,ta pažljivost pri svakom pokretu je bila nevjerovatna.Dok sam gledala njega kako se trudi da to ljepo zamota u potpunosti sam zaboravila ja bol.

Završio je nakon par trenutaka.
-"Hvala."
Prozborila sam tiho.
"Najmanje što mogu učiniti nakon one idijotarije.
Rekao je uz maleni smješak,te me je vratio na svoja prsa.

Uživala sam slušajuću njegovog srca ritam.Tako lagani smireni otkucaji.Osjećala sam se kao malena djevočica,njegova djevojčica.

"Malena,moram ići."
Rekao je dok se pridizao.Morala sam ustati sa njegovih prsa.
-"Ali zašto?"
"Nije važno,čuvaj se."

Taj blagi poljubac na moje čelo ću vječito pamtiti.Nestao je iza drvenih vrata.Samo sam ležala tako sklupčano i pustila svoje tjelo da se opusti.

Nakon nekih sat ili dva poruka sa mog telefona me je trznula.Bila je od njega.
"E."
-"E."
-"Želiš pričati?"
Poslala sam dvije poruke jednu za drugom,ali ništa odgovora nije bilo.

Zaglavila sam u vremenu i prostoru dok sam čekala njegov odgovor,ali ništa.Nakon sat vremena telefon je zazvonio,Antonio.
-"Halo."
"Aleksandar je uhapšen."

Telefon mi je ispao iz ruku.Moj cjeli svjet se u sekundi srušio.Tresla sam se nenormalno.Toliko pitanja je bilo u mojoj glavi.Podigla sam telefon sa poda drhtavim rukama.
"Anastazija,jesi idalje tu."
-"Jj-eesam."
Promucala sam,dok su se suze sljevale niz moje lice.

-"Kako ti znaš?Šta se desilo?"
Nekako sam uspjela sklopiti pitanja.
"Bio sam tamo."
-"Re-ci mi sss-ve."
Glas mi je opet zamucao.

"Bježao je,auto je slupano pri bjegu.Žao mi je Anastazija."

Nisam više ništa čula,jednostvno zaglavila sam u vremenu,ne znam kada je Antonio prekinuo poziv,niti koliko sam stajala zakočena gledajući u praznu tačku.

Stala sam,dok je vrijeme oko mene teklo,ja sam ostala zaglavljena.Moje srce jednostavno nije moglo "progutati" tu informaciju.Prazna,hladna,ljubavi gladna.

"ALEKSANDRE!"
Prolomio se vrisak.Pala sam na koljena,nastavljajući dozivati njegovo ime.Zvala sam vriskom,vrisak se pretvorio u šapat bila sam sve iscrpljenija od suza.

Samo sam željela da udje kroz ta vrata i da kaže da je sve uredu.
"Aleksandre."
Moj šapat njegova imena bio je sve tiši,kak da se život u meni gasio.

Iskusni se teško uhvate,ali sitni početnici kao on...Ne,neće je se izvući.Gledala sam u poruku na ekranu od njega,koja nije bila tako davno,zadnja poruka koju ću više ikad dobiti od njega.

Prvo sam ga kralala od nje,a sada,sada ga ne mogu ni ukrasti na tren.Kuda sad?Kako dalje bez nečega što nisi uspjeo ni osvojiti,a bio ti je cilj?

Gledala sam u dva nadimka"naljepše zlo" što stvarno i jeste bio i moj"žena moja" stavio ga je prije par dana,ali ja to nikad nisam bila.

Mislim da ću napisati još dva nastavka najmanje.Nadam se da vam se sviđa.Žalim što ne znam pisati sretne krajeve...Kako vam se sviđa?Usputna mišljenja bi mi značila😍