Srce u paklu🔚

Uskoro

Krećem se između pulta i stolica dok proveravam da li svi majstori imaju boje, da li su tetovaže počete na vreme, jer za sat vremena dolaze novi klijenti. Jako mi je bitno da teče kao podmazano, da se priča vrti i ide.

Ovaj salon je moj san, uređen je baš onako kako sam ja to maštala. Četiri kožne stolice postavljene su na jednakoj udaljenosti dok se pored njih nalaze bele police.

Zidovi su potpuno beli, i na njima vise ramovi sa slikama naših najboljih radova. U uglu se nalazi mini pult i beli prostrani krevet, a u ćošku moja gitara.

Sa radija ide neka tiha muzika koja se stapa sa žamorom mušterija i tatto majstora. Najbolji majstor od svih sam ja, ali ja prihvatam da šaram samo ljude koje želim. Bog mi je eto dao taj dar, da moja ruka može naslikati sve što moje oko vidi.

Iznad salona mi je stan. Tu živim. Veoma jednostavan, bež stan. Radim sa bojama, ja sam živa boja, a svet mi je bež. Bež zidovi, beo krevet i bež zavese. Mini čajna kuhinja, koju koristim samo za kafu i kupatilo.

Televizor nemam, umesto toga stari gramofon stoji na beloj polici dok su nekim nelogičnim redom na poređane knjige ili ploče. Na sredini stana stoji postolje za platno, četkice, i boje. Boje mog života u mom bež stanu.

Stanem pored devojke koja se prvi put tetovira. Uvek kada se ljudi prvi put tetoviraju savetujem im da istetoviraju nešto što će za njih imati značenje, ako te boja mastila na tvom telu navuče na miris tetovata pa kasnije kreneš da crtaš ruke, noge, glavu ja sa tim nemam ništa. Moje uverenje jeste da prva mora da znači. Sve prvo ostavlja tragove.

-Da li te boli? -Pitam blagim glasom...

-Ne, odličan je osećaj. -Kaže mi devojka.

-Šta ti znači tetovaža?- Tetovira simbol beskonačnosti sa datumom unutar simbola.

-Najvažniji dan u mom životu.

-Odlično. Ako postane bolno, reci Bojanu da stane.

Ona klimne glavom i ja nastavim dalje kada se vrata otvore. Osetim blag povetarac dok stojim okrenuta leđima, i želim, ali ne smem da se okrenem.

Iako nisam planirao, put me je naneo do njenog salona. Izašao sam iz automobila i dugo razgledao izlog. Neko bi pomislio zanatska radnja, a ne tatto salon. U izlogu su izložene stare igle za tetoviranje, a naziv je vrlo jednostavan- Slika.

Ruka me je žuljala da se uhvatim za kvaku, što na kraju i jesam. Otvorio sam vrata i zakoračio u njen svet. To mi je odmah bilo jasno. Boje su oživljavale na kožama ljudi, slike su mi titrale pred očima dok sam prelazio preko svega što vidim. Simbol svog salona stajao je okrenut leđima na sredini, kao da se zaledila zvukom vrata na pola svog koraka. Ono što mi je veoma interesantno jeste da ja njoj ne vidim nijednu tetovažu. Barem ne vidljivu.

-Dobar dan, želeo bih da zakežem tetoviranje? -Kažem...

Znala sam, Djavo. Osetila sam ga po promeni strujanja vazduha. Djavo sa sobom donosi neki poseban nemir. Okrenem se preko ramena i osetim kako me odmerava od glave do pete. Gledaj dragi, gledaj kažem sama sebi pa pomazim nož na butini.

-Naravno. Kada vam odgovara? -Pitam.

Iako imam nagon da ga pošaljem u pičku materinu, u salonu imam još osam ljudi koji žele ljubaznu vlasnicu. Dakle, ljubazna sam prema okotu.

-Sutra u osam. Tetovaža je veoma specifična, trozubac, ali želim da izgleda kao da se pomera...

Ispratim ga pogledom, pa odem do pulta i otvorim rokovnik. Svi majstori tetovaže završavaju u sedam, a ja taj dan nemam zakazanu nijednu.