Srce u paklu🔚

Slikari i platna

Stavio mi je u ruku na leđa i polako me uvodi u restoran. Tresem se, iako nisam plasljiva. Ovo je naš prvi sastanak. Prvi pravi jedini sastanak.

Osmotrim restoran, iako sam skoncentrisana svakom ćelijom svoga tela na njegovo prisustvo. Elegatni beli stonjaci, hiljadu upaljenih sveća i nijedan gost.

-Gde su gosti? -Pitam...

-Mi smo gosti, kada večeram, večeram sam sa svojom lepšom polovinom.

Pogledam ga i ostanem bez teksta. I ne zbog toga što je obukao crno odelo, ne zbog toga što mu je košulja dva dugmeta otkopčana i jasno vidim pomeranje jabučice. Niti zbog toga što miriše na neki dobar parfem, samo zato sto me gleda kao da sam jedina žena na svetu. Jedna jedina.

Konobar nas dovede do stola i on mi izvuče stolicu. Sedne preko puta mene i nekako elegantno razgleda meni. Koliko je sve ovo drugačije. Koliko su mi misli zbrkane.

Ne mogu da se ne zapitam.

Kako znate? Kako znate da li je on onaj pravi? Da li ste osetile leptirice? Da li ste osetile grc? Jel vam srce zaigralo brze? Meni jeste sve od toga. A kažu da je prvi sastanak jako bitan.

Prvi utisak kaze nam kraj.

A moji su prvi utisci bili jako čudni.

Čovek preko puta mene nije bio ljudsko biće. Sazidan od čelika, imao je svoje viđenje, i vremenom sam shvatala da sam ga potpuno pogresno procenila. Zelela sam reke krvi.

Gde su? Nijedna nije potekla...

Kao i mnogo puta ranije javi mi se potreba da dodirnem svoj nož. Spustim ruku niz haljinu, i shvatim da ga prvi put nisam ponela.

Gola sam ovde pred njim. Sama u restoranu.

Djavo je sa sobom uvek donosio nemir. Mrzela sam ga, besnela,lomila. A onda se postepeno zajedno sa njim u moj zivot uvukla rutina i mir.

Doneo mi je promene i što je najvažnije doneo mi je boje.

Dugo sam se pitala, dugo nisam zna ko sam i gde pripadam. Sada znam zahvaljujući tome što me je on pronašao.

Ljubila sam ja i druge, nekada iz želje, nekada iz potrebe, ali nikada od njih nisam pravila romanse. Jednostavno, prešla bih jutrom preko onoga što sam noću osećala i opet navukla svoju debelu kožu na leđa. Meni je važno jedino da prežim. Pa opet, nijedan muškarac u meni nije izazvao takav poriv. Da ga ubijem, da ga poljubim, da ga pronađem u nekim tuđim rečima.

Kroz celu borbu odbijala sam da shvatim da zapravo odbijam sebe. Da sam prvi put čula svoje srce kada mi priđe blizu, da sam prvi put čitala ljubavne romane. Shvatim da sam zapravo ja sve ovo vreme bila slikar bez platna.

Slikala sam na tuđim telima, bila svedok tuđih unutrašnjih borbi. Slikala sam na papiru, na svemu gde sam stigla samo nisam dozvolila da naslikam boje u svom životu. Branila sam se svojim nasleđem, borila sam se protiv same sebe.

Jednom sam mu tražila da klekne da bih se udala za njega, ali on kleči odavno. Bez problema i ponosa se uporno vraćao, ubijao svoje porive, poslao me kući kada sam pijana bila spremna da zgrešim, spasio me same sebe.

Šta tri slobodna minuta urade u ženskom mozgu. Od početka pa do kraja, od trenutka kada sam predviđala kraj do trenutka kada sam prestala da se borim nisam sagledala situaciju.

Imam osećaj kao da sve ovo vidim i čujem prvi put.

Kada se sve ovo sada zapravo dešava meni.

Ustanem sa stolice. Jednom sam mu tražila da klekne, ali sam strašno pogrešila.

Polako se spustim na jedno koleno, i udahnem duboko.

Pogleda me zbunjeno.

-Šta radiš to Nataša?

-Sve sam shvatila pogrešno, sve sam kao jedna zbunjena žena rekla i uradila pogrešno. Ti si sa sobom u moj život doneo boje, učinio si od mene pravog umetnika. Naučio si me da postoji svet izvan onog koji ja razumem. Naučio si me da volim, iako toga nisam dugo bila svesna. Doneo si mi porodicu, mir i tebe. Jednom sam ti rekla da ćeš morati da klekneš, ali sam sve pogrešno uradila. Ja sam trebala da kleknem. Zato sada pitam ja tebe, Dalibor želiš li da se oženiš sa mnom?

Podigne jednu obrvu vidno zabavljen. -Ovaj put bez uslova i pornića?

-Sasvim sigurno bez pornića, još imam nož. -Odgovorim kroz osmeh.

-Naravno da ću te oženiti. -Kaže pa se spusti pored mene na jedno koleno i izvuče prsten iz dzepa.

Zeleni safir. Najlepši prsten koji sam u životu videla.

-Da. -Kažem dok me još nije pitao.

-Da. -Kaže i poljubi me.

Prekine poljubac, pa kroz teško disanja kaže šta ćemo sa prvom našom večerom?

-Imamo ceo život za to. -Odgovorim pa ga opet poljubim.

Hiljadu i jedan put, dok boje plešu svuda oko nas.

Neki vam počeci kažu krajeve, ali vam krajevi sigurno ne kažu šta je bilo posle. Možda ćemo se svađati mnogo puta, možda ću ga gadjati čim stignem, ali ću isto tako poginuti za njega. Voleću ga kako znam i umem čitav život, i on mene. Jer odavde nama nema nazad. Ovde počinje naše do kraja života. Kraj.