Srce u paklu🔚

Trojanski konj

"Ježim se na one rečenice da li su tvoji ljubavni romani nastali na osnovu istinitih ljubavnih priča? Ježim se, kada analiziraju moja dela ne bi li se pronašli, ne bi li otkrili gde sam ih to upisala, zapisala, gde sam to rešila da im dodam epitet traga u vremenu.

Postoje izmišljenje ljunavne priče, i one koje te upropaste za sve ostale. Ti muškarci koji pokrenu strast bez dodira, govore bez reči i na kraju te poraze bez rata.

Shvatiš na kraju, da si sama izmislila početak. Da pogledi nisu ništa značili, da ljubavne reči nisu predstavljale buru u svim ljubavnim pričama i da ovo nije savršeno moderna bajka. Ovo je sranje.

Sranje, crnom hemijskom zapisano na belom papiru.

Postoje ti muškarci koji te upropaste za sve ostale; a da ti zapravo nisu ništa uradili, već samo prošli kroz tvoj život, i ostavili kletvu. Traži me u drugim rukama, predaj se drugim očima, čak budi srećna i imaj dva deteta i savršen stan, ali me traži. Svaki put kada osetiš miris parfema, koji sam tako savršeno nosio u nesavrsenim noćima u kojima sam ti dolazio.

Zato me traži srećna ženo, a drži me dalje od sebe da te ne bih još jednom, jednim dodirom vinuo u nebasa, sa kojih nema povratka.

Zato mrzim ljubavne priče, mrzim krajeve i početke, ponekad mrzim i svoja dela. Imam pretedenciju da od mnogo beznačajnih rečenica, malih ljubavi, mojih ili tuđih ja stvorim bajku,samo zato jer naša bajka nije uspela.

I čitaj moje romane, pronalazi se kao i do sada u rečenicama koje nikada nisu bile napisane o tebi, pošalji mi poruku u nevreme jer znaš da se bojim mraka;ali nikada nemoj preći ulicu kad me sretneš... Odavno ja ne verujem u tebe, verujem samo u to da ne bismo uspeli, i da smo hteli. Mnogo smo različiti, ti koji kao vetar lutaš i ja koja maštam o tome, da ću te još jednom u starosti sresti.

Neke ljubavne priče nikada nisu bile ljubavna priča, iako smo želeli, o kako smo to silno želeli! Ili barem ja, svaki put kada si iz toplih čaršava odlazio u svet. "

Zatvorim knjigu pa sklopim oči. Opet otvorim knjigu i pročitam svaki red. Koliko li voli, onaj koga ovako boli da o njemu tako piše. Kakve su to ljubavi koje te bole? I za koga se ti na kraju udaš za svoju najveću ljubav, ili za onog sa kime ne boli, sa kime voliš da voliš život?

Ono što me zbunjuje jeste da dok sam čitala uporno su mi se vraćale slike njega dok me ljubi naslonjenu o zid. Ono što sam osetila, plimu i oseku u meni koje se bore da me udave u soli, ne znam da objasnim.

Ljubila sam ja i druge, nekada iz želje, nekada iz potrebe, ali nikada od njih nisam pravila romanse. Jednostavno, prešla bih jutrom preko onoga što sam noću osećala i opet navukla svoju debelu kožu na leđa. Meni je važno jedino da prežim. Pa opet, nijedan muškarac u meni nije izazvao takav poriv. Da ga ubijem, da ga poljubim, da ga pronađem u nekim tuđim rečima.

Dodirnem rukom butinu, i ona me zapeče. Sama je, napuštena, ja sam nesigurna. Ustanem sa kreveta, pa dođem do ormara i širom ga otvorim. Želim da odem do njega, i da uzmem ono što mi pripada. Osećaj nelagode prostruji mi stomakom. Pritisnem ruku o njega, i pomislim ćuti.

Jača sam ja od Djavola, jača sam mnogo više nego što misliš.

Izvučem žutu haljinu i obučem je na sebe. Stanem ispred ogledala i dobro promotrim svoj izraz. Nisam ja za te ljubavne priče, ja sam svoja priča i previše čitam u poslednje vreme romantična bljutava sranja.

Muškarci, uopšte ne ostavljaju trag parfema; osim što Djavo koristi Armani Code; opomene me moja podsvest.

Siđem niz stepenice, uredno proverim da li je sve spremno za novi radni dan, ujedno razmišljajući gde bih mogla da ga pronađem, da ga milom ili silom zamolim da mi vrati nož.

U tom trenutku neko zvoni na vrata. Podignem pogled ka satu, još je rano za prvu mušteriju, a svi majstori tetovaža imaju ključ.

Priđem i otvorim vrata, niko. Spustim pogled kada sam htela da ih zatvorim i vidim drvenu kutiju. Na kutiji su savršeno nacrtana dva konja. Crni i beli čije se noge podižu u vazduh kao da se bore.

Prstima pređem preko slike, i ne mogu da se ne divim njenoj lepoti. Bavim se slikarstvom; tetoviram simbole na tela ljudi i ne mogu da ne razmislim o tome kada vidim ovakav rad, sta tačno on poručuje. Konj, najplemenitija životinja koju je čovek uspeo da ukroti, je od davnina izazivao divljenje i predstavljao simbol moći, snage, slobode, izdržljivosti ali i elegancije. Zato i ne čudi što upravo konji zauzimaju centralno mesto u istoriji i mitologiji gotovo svih naroda, i što su oduvek bili inspiracija kako književnim tako i likovnim umetnicima.

Crni i beli konj prestavljeni kao na ovoj slici, sa kopitima podignutim visoko u zrak, koji na izled predstavljaju borbu, sasvim sigurno simbolišu svetlost i tamu u jednoj osobi, ili zapravo borbu svetle i tamne ljudske figure koja karakteristike konja prenosi na sebe, a opet onaj koji pobedi, postaje vođa, dok drugo biće spremno prati.

Još jednom pređem prstima preko kutije pa je otvorim. Na belom platnu, stoji moj nož. I dalje izgleda isto, samo mu je na dršci dodat element. Kruna od malih sitnih dijamanata. Postavljena ja vrh noža, kao da je oduvek bila tu. Podignem ga rukom pa ga vratim u korice zavezane za butinu. Osetim olakšanje i kao da mi se moje samopoudanje vrati. Podignem pogled i ugledam crni automobil koji stoji parkiran preko puta ulice. Polako, kao da je to prirodan pokret staklo zadnjih vrata se spušta i ja osećam njegov prodoran pogled na meni. Odmeri me od glave do pete njegovim sivim očima, pa mi bezobrazno namigne.

Napipam nož na butini, pa shvatim da je taj gest nepotreban jer mi ga je on upravo vratio. Neka milina, razlije se mojim plućima. Kao da je znao, koliko mi je moje oruzje potrebno.

Okrenem se uđem unutra ostavljajući ga da gleda, i iz nekog čudnog razloga kutiju položim na policu. Šteta da se baci rad nekog finog umetnika, ili prosto želim da zadržim ono što mi je on dao.

U misli mi se vrate reči autora koje sam malopre čitala, neki te muškarci upropaste za ceo život. Pazi, je reč koju čujem duboko u svojoj podsveti kada se vrata treskom otvore.

Okrenem se prema vratima i spazim ga kako ide prema meni vojničkim korakom. Bez reči mi priđe, snažno me privuče sebi i zarobi svoje usne mojima. Poljubi me kao da me želi više od bilo čega na svetu, i ono što osetim u dubini svog bića zbuni me još jednom. Meni se sviđaju njegovi poljupci.

Pusti me, i dok se ja klatim na klimavim nogama, on se okrene i na petama izmaršira iz mog salona.

Treskom zalupi vrata; pa se silina udara vrati pravo meni u lice i zvuk me natera da sednem i da se pridržim za stolicu. Šta se to ovde upravo desilo?

Kada zalupim vrata ja sam besan, izgubljen, lud. Želim je, zelim da je okrećem, nameštam j ulazim i izlazim iz nje kako meni odgovara. Želim je. I to je ono što me tera kao ludaka da prelazim ulicu samo da bih je poljubio, da od one noći u sirotištu ja samo na nju mislim, a da zapravo nemam konkretan razlog.

Sednem u kola i izdiktiram vozaču adresu na koju želim da odem. Muškarac u meni kada oseti potrebu za posedovanjem, mora je imati. Mora imati ono što želi, da bi to odložio i zaboravio na to. A ja svoje porive ispunjavam, pa ipak da krenemo od adrese. Smestim se na zadnje sedište, pa izvučem sa ogledala pored mene već nacrtanu liniju. Samo da preguram dan, imam puno obaveza, evo od sutra, više neću. Pomislim, kao i svaki put kada povučem.

Sve je to kod mene, i žene i posao, i ljubav počelo rečenicom samo još ovaj put, sve dok ne bude poslednji, ili me negde zadnji put ostavi u krvi.

Krvi mojih pobuda i nečijih tuđih želja.