Srce u paklu🔚

Sive oči

Kako znate? Kako znate da li je on onaj pravi? Da li ste osetile leptirice? Da li ste osetile grc? Jel vam srce zaigralo brze? Meni nije nista od toga.  A kažu da je prvi susret jako bitan.

Prvi utisak kaze nam kraj.

Ono cega se jasno secam jeste da je sedeo za stolom u cosku. Na sebi nije imao skupo odelo, već farmerke, neke regularne brze patike i belu majicu.

Izgledao je kao da sam se oko njega siri miris duvana i muskog parfema.

Ne znam zasto sam imala potrebu da gledam u njega kada mi je prva pomisao  bila, ovaj pobegao iz CZ-a.

Ali jesam, nesto u toj auri nemira dok konstatno lupa nogom; vuklo je moju paznju.

Kao crvenim koncem zavezano, da moram gledati u tom pravcu.

Veče kao i svako drugo, izašla sam sa drugovima u grad, malo da udahnem vazduh. Malo da odmorim glavu.

Radila sam stalno. Od jutra do mraka i bio mi je potreban predah. Kao i svako zensko od opustene varijente, na kraju sam se popela na štikle i obula najlepšu novu haljinicu. Na uši sam stavila alke i kosu rasčupala. 

Sedela sam sve vreme, nije mi se igralo, iako su mi prsti dobovali po stolu. Piće se smenjivalo na mom stolu. Smenjivali su se ljudi koji su nas pozdravljali, a meni je već bilo svejedno. Radim sa ljudima svaki dan. Boli me glava od ljudi. Mada mi i pevač kvari atmosferu, dečko baš ne zna da peva.

Jedino što sam primećivala jeste njegov pogled. Ne mozeš da ne vidiš. Gleda te kao da si dragocena, a nisi. Gleda te kao da te zna. A ne poznajete.

Sivi podočnjaci oko očiju govore mi da nije spavao. Nacin na koji sedi u ćošku, da leđa čuva. Način na koji drži čašu, da su mu maniri naučeni. Ja živim od proučavanja ljudi, već mi je poznato sve. Zašto onda kod njega postoji nešto nedokučivo?

Kada je sat otkucao jedan, pozvala sam taksi, pokupila svoju torbicu i otišla da spavam. Zaboravila sam na njega. I da sam videla sive oči, koje su me pomno pratile iz mraka diskoteke.

Skinula sam šminku i ušuškala se u krevet. Taj vikend mi je bio slobodan nakon jako dugo vremena i prespavala sam ga. Držim salon za tetoviranje u kome sad trenutno za mene radi šest tatto majstora, i svi jaki momci smenjuju mi se kao na traci sa novim simbolom istetoviranim na nekom delu svog tela.

Paradoks je što ja nemam nijednu tetovažu. Nikada je nisam poželela. I ne znam kako bi stajala na mojoj koži. Garava. Kao ugljem crtana po majčinoj liniji, a krv pravoslavna.

Mešanac.

Ne sećam se svojih roditelja, znam samo ono sto su mi pričali ljudi sa ulice koji su me odgajali. Narkomani i kurve, uličari iz kartonskih naselja.

Otac mi je bio Srbin koji se zaljubio u lepu Romkinju. Ceo svet se okrenuo protiv te ljubavi, a oni su bili slabići. Nisu se izborili. Podlegli pritiscima porodica i različitih spoljnih uticaja zbog različite boje koze i nacionalnosti, dete koje nije pripadalo ni tamo ni ovamo ostavljeno je na ulici.

Niko se nije sažalio na mene. Niko me nije pokupio. Sama sam se vaspitala. Sama sam se podigla i eto me. Imam svoj stan, svoja kola i svoju savest. Dete neću imati. Neću rađati decu u ovom sjebanom svetu gde se roditelji deteta odreknu.

Ja lažem, varam, radim sve da preživim.

Svojim mozgom i nozem zavezanim oko noge uspela sam da preživim. Da me ne siluju, da me ne prodaju, da me ne ubiju.

Ja sa moje dve ruke i mojom sposobnošću da pročitam ljude kada ih vidim.

I slagala sam već na početku ove priče, znala sam ja ko sedi u ćošku. Izašla sam da bih ga videla i proučila.

Čekala sam ga toliko dugo da mi se dokopa šaka. Kada su mi ga, ne znajući koliko ga mrzim, Zlatni i Sunce ponudili na tacni, prihvatila sam.

Te sive oči, pripadaju Djavolu. Njegov nadimak opravdava njegov životni moto. Do mrtvih preko cilja. A ja imam jedno mrtvo na njegovoj savesti da osvetim.

Imala sam jednu drugaricu, koja ga je volela. Imala sam, dok zbog njega nije skočila sa zgrade.

I još tada sam obećala. Jednom u životu, baciću ga sa iste te zgrade.

Onda je pokušao Suncu da sjebe brak, a Sunce, Zlatni i Robija oduvek su bili dobri prema meni.

I prva reakcija mi je bila dok gledam te sive oči da dodirnem nož zavezan za butinu ispod haljine.

Žedan si mili moj, osećam ali uskoro ćemo tvoje sečivo nahraniti krvlju. Krvlju koja teče pravo iz pakla.

Ali čak i djavoli plaćaju svoje grehe.

Isklizla mi je iz ruke i pala sa zgrade, iako sam je molila da se ne baca zbog muškarca.

I dalje čujem njene odjeke.

Muškarac, ko bi se ubio zbog muškarca. Zbog tih sitnih malih bespotrebnih gnjida.

Ne brini, mili moj. Danas sam pristala da budem djavolja nevesta, točićemo njegovu krv u čaše za vino.

Ne bi mi ovo bilo prvo ubistvo, ali biće mi izuzetno milo.

Ubila sam do sada uvek u samoodbrani, sada ću ubiti da nahranim osvetu koju toliko dugo čekam.

Vratim misli na te sive oči i nemirno cupkanje noge u mraku.

Zašto cupkaš, čega te je strah? Jel osećaš da dolazim?

Uskoro ću ga zvanicno upoznati, biću ti predstavljena kao naivna devojka koja brzo želi da se dočepa lakih para.

A da li znaš, da se najslađe spava u postelji sa neprijateljem?

I gde su ti avioni, kamioni i odela o kojima sam slušala? Ovakav deluješ kao neko kome bih u borbi verovala.

Šta si mislio dok si gledao tako u mene?

Da li se pitaš, ko je đavo u ovoj priči?

Ili kao i ja slutiš, da zbog toga što sam osetila kada sam te videla uživo, neće ulicama teći tvoja krv, već moja.

Nisam mislila da ide večeras, ali sam se predomislila. Kratak uvod u Srce u paklu. Ostatak ide kada završim Robiju. Uživajte i pišite mi utiske 😚