Srce u paklu🔚

Spoznati sebe

Kako pogledati sebe u ogledalo i sebi reci da je sve u redu kada u roku od nedelju dana saznate da postoji svet koji poljula sva vaša uverenja, a vi ste mislili da vi zivite na ivici podzemlja?

Kako sebi objasniti ko ste, kada ponekad pomislite da je ova žena u ogledalu čista laž, jer se toj istoj sada dopada da spava u svilenoj posteljini. 

Kako verovati svojim pricipima kada je sve što ste mislili o sebi samo priča? Iako nije priča, iako je sve to vaš život. 

Siđem u prizemlje i izađem napolje  u dvorište. Sednem na stepenice i samo posmatram vojsku koja radi za mog oca. Moj otac. Kako je čudno kako se brzo navikla da upotrebljavam tu reč, iako se nisam navikla na to da imam oca. Ovde sam dve nedelje, u retkim trenucima kada se ja i moj otac viđamo pričamo o hrani, filozofiji, smislu života, sve samo da izbegnemo temu da me je ostavio na ulici i da je onda poslao demona da me nađe. Kako svoje jedino dete poveriš demonu, to ne mogu da shvatim. 

Taj demon nije se pojavio pune dve nedelje. Ni traga ni glasa od onog susreta u kući, kada sam rešila sama sebi da rešim život. I dalje mi nije jasno čemu onaj plan, kad je ovo bilo tako očigledno rešenje. Samo me dovedi, budi iskren, budi čovek. 

Ali ne možeš nečoveku pripisivati ljudske osobine. Taj u tami spava, srce mu je tamno i ako ponekad pomislite da demon može biti dobar, ne zaboravite šta je ovaj godinama krišom radio meni. 

Iako sam po kući čula tihe uzdahe kad prodjem da sam djavolova nevesta, jer ga se ovde očigledno i te kako plaše, kao da nije dovoljna činjenica da sam ćerka šefa, još mi lepe i etiketu njegove buduće žene. Ono što ne znaju jeste da bih se za njega udala mrtva. 

Izdao me je. I moj otac je izdajica, i Zlatni i Sunce i Robija su izdajice. Mada mi neki glas kaže da iza ovoga stoji neka dublja priča. 

Ali to me ne spreči da svako jutro pomislim gde je Dalibor i šta radi. To me ne sprečava da mi on silno nedostaje u čitavoj ovoj zbrci. 

Od mesta gde Nataša sedi velelepno imanje okružuju travnjaci, a okolo imanja dižu se zidine neprobojnije nego zamak u 19.veku. Ispod nivoa zemlje, u katakombama postoji sistem za nadgledanje celog utvrdjenja i tajni tuneli za izlaz. Poslednja karta mafije ako nešto krene po zlu. Upravo u tom trenutku ispred zida sa preko sto monitora stoji Djavo, obučen od glave do pete u crno odelo i dok u ruci drži šoljicu crne kafe posmatra Natašu kako sedi na stepenicama. 

Povetarac joj blago pomeri kosu, i u tom trenutku joj priđe služavka i doda šoljicu sa kafom. Ona otpije svoj prvi gutljaj i Dalibor pomisli kako je čudno što ona ni ne sluti da već uveliko zajedno piju prvu jutarnju kafu. 

Okrene se prema celom skupu informatičara koji se brinu da njihov sistem ne zataji i postavi par rutinskih pitanja. Poslednje dve nedelje pita ih svako jutro, ali to mu je posao.Da Nataša bude bezbedna. 

- Svi parametri čisti? Sve kamere rade? Alarmi ? Medveđe zamke? Plan B? Plan G? - Zadovoljno klima glavom, ostavi šoljicu na sto i izađe odatle. Obiđe svaku tačku zaštite, svakog pripadnika klana, svakog člana obezbeđenja i kada završi svoju jutarnju rutinu ,zadovoljan što sve funkcioniše, tajnim prolazom uđe u kancelariju velikog šefa. 

- Sve čisto. 

-Dobro, odgovori mi Miodrag. Svaki put kada pomislim da se srpski Pablo Eskobar zove Miodrag bude mi smešno kao i prvog dana. Miodrag je izvedenica iz reči mio i drag, i u našem jeziku se koristi kada darujete dete imenom koje želite da bude blago u zivotu. Ovaj čovek mnogo toga jeste osim da je mio i drag.  

-Još uvek je sve mirno iako se vratila. Možda neće ništa da se desi. -Kažem mu.

On podigne glavu sa papira. - Koja je prva stvar koju sam te naučio?

- Da se nikada ne opuštam zato što je period miran. 

- Dakle, stanje pune borbenosti se nastavlja do daljnjeg. 

Ustanem i nervozno se prošetam prostorijom. Umirem da je vidim. Ona je sada dve ili tri koraka daleko i ja već dve nedelje pipam zidove ne bih li je osetio. Kao ludak. Kao lud čovek. Kao zaljubljen čovek. 

Miodrag me isprati pogledom. - Ne možeš još da je vidiš.

-Kada? - Prasnem na njega. 

-Kada bude prihvatila i shvatila šta smo mi. Ko je ona i šta je uradila. Pre toga ne. Vaša zaljubljenost bi joj samo pomutila vidik, tebi već jeste, hteo si sve ovo da napustiš. 

- Ali to je sada nemoguće. -Uzdahnem. 

- Ti uvek jesi trebao da budeš moj naslednik, ali sada kada je ona tu, i kada ste vi zajedno, najbezbednije mesto za nju je uz nas. A to je ovde. - Prstom pokaže na sto. - Najbezbedniji način da preživite jeste da dokle god sam ja živ ti budeš Djavo, a nakon toga postaneš ja. 

Sednem skrušeno u stolicu. - Znam. - Ali sam se prvi put u životu nadao da imam izlaz i da ću negde mirno dočekati penziju, da se neću ceo život osvrati preko ramena. Da ću biti običan. 

-Mi nismo rođeni da budemo obični. A i da bismo bili ovoliko bogati, mnogo smo leševa ostavili za sobom, ako želiš da živiš, ceo ćeš zivot gledati preko ramena.

-Nisam želeo to za nju. - Kažem. 

- Nisam ni ja, zato je ceo život nisam dirao. - Kaže mi Miodrag tužno i ja znam da je sve u pravu. Mi smo dva čoveka koji bezgranično vole Natašu, otac i muž. Mada joj još nisam muž, ali sebe tako doživljavam. 

U nekim religijama kada ženi četiri puta kažeš venčavam te, ona je tvoja žena pred Bogom i to ću uraditi prvi sledeći  put kada je vidim. Prvo ću je svojim rečima vezati za sebe. 

U pravu je on, da bismo bili ovo što jesmo ostavili smo mnogo leševa za sobom, mnogo smo mostova spalili i mnogo ljudi razljutili. Sve ovo smo postigli zato što nikada nismo imali slabu tačku. Znali smo i da neko od nas pogine, oplačeš, prospeš viski po grobu, ubiješ gada koji je ubio gada i nastaviš dalje. Prvi put imamo slabu tačku. Imamo porodicu. Imamo nju. 

Nataša je naša slaba tačka, i ako svi naši krvnici saznaju da smo slabi uskoro će rukama i nogama tražiti način da osvete svoje mrtve. Šta bi nas više bolelo, nego da nam oduzmu Natašu. Zato smo se rukama i nogama borili da ona ne bude u našim životima, zato sam mrzeo ceo svet onog dana kada sam shvatio da sam se zaljubio. Zato smo danas ovde gde jesmo. 

Nataša je impulsivna ženska glava koja nas je sa dva poteza matirala, i sada čuvamo kraljicu glavom, srcem i svakim jebenim pištoljem koji imamo. 

Ona ne shvata ko je. Ne shvata ni ko smo mi. I za nju je sve ovo igra. Odrasla je među šljamom pa misli da poznaje gadove, ali ona ni pola zla na svetu nije videla. Nije shvatila na vreme da sam ja jedno od najvećih zla koje može da snađe ljude, a o njenom ocu da ni ne govorimo. 

I eto, na metar od mene, da me ne vidi, da je ne dodirnem. Štitim je od jutra do mraka, i suzbijamo naše redove jer me strah da samo jednom ako skrenem pogled neprijatelj će je ukrasti. Naša pukotina u odbrani. Naša noćna mora. 

Naša Nataša. 

Uključim ekran u njenoj sobi koji je samo meni dozvoljeno da gledam i zabeknem se kada vidim da devojka ima pištolj u rukama i prislanja ga sebi na glavu. Bez razmišlja o svemu ovome o čemu smo on i ja pričali, otvorim prolaz do njene spavaće sobe i razderem se: Koji kurac radiš sa pištoljem? Nož mogu da podnesem, pištolj da si odmah bacila. 

-Morala sam nečim da te izvučem iz senke!

-Molim? Promucam. 

- Da li si zaista mislio da ja ne osećam tvoj miris već dve nedelje, da ti ne čujem korake kada prođeš. Ja tebe Dalibore mogu da prepoznam na kilometar, da li si zaista mislio da neću znati da si u susednoj sobi...?

Ostavi me širom otvorenih usta pa elegantno pored mene sklizne u sobu pored i  sedne pored svog oca. - Vreme je da mi vas dvojica sve potanko objasnite.