Srce u paklu🔚

Okot

Kako ja koja sam uvek imala jasna pravila, neću te pozvati sutra ujutru, necu ti pružiti ruku, neću se sa tobom vidjati, niti dozvoliti da me zoveš devojkom mogu da završim u ovoj zbrci.

Niti devojka, niti ljubavnica, već odmah žena. Kako tebi, kome se nisam obećala; protiv koga imam hiljadu razloga, da ja kažem da. Da, da ti pripadnem, da da me prisvojiš. Da, da postanem rob tvog prezimena.

Naslonim se na pult u radnji, pa duboko udahnem. Od kada sam mu dala zadatak da mi se udvara, nisam ga videla danima. Niti se javio, niti je došao. I to me mori. Svaki sekund se pitam gde si, sa kim si. U ponoć mi se prikradaju čudne ideje da je sa drugom ženom, da je od mene dobio ono što je želeo, da popustim. Da mi popucaju brane i odbrane, ali mi se onda prikradu i sitne ideje o tome kako bi to izgledalo da sam ja njegova.

Žena.

Da bi se ti kao žensko odlučilo da nekome daš zavet do kraja života, potrebna je ljubav. Barem sam ja to tako uvek shvatala. Dovoljno jaka ljubav da pomera i pali, da satire granice. Da li ga volim dovoljno da mu kažem da?

Ne.

Odgovor mi se uvek vrati. Ne voliš ga Nataša. Ali, zašto danima samo imam želju da ga vidim?

Pokupim sa pulta ključeve, novčanik i torbu i kažem zaposlenima da se vraćam kroz par sati. Brže nego što shvatam da idem po odgovore, nađem se pred Sonjinom kućom. Pozvonim dvaputa, i u glavi prelistam šta želim sve da je pitam.

Ona mi otvori nasmejana, pa me zagrli. Uvek tako pristupačna i srećna, to je njena karakteristika.

-Zdravo Sonja, Sunce nije tu?

-Nije sama sam, uđi.

-Volela bih da te pitam par stvari.

-Naravno. -Odgovori mi i otvori vrata širom. -Uđi.

Pratim je do kuhinje, i sednem na barsku stolicu. Cela kuhinja odiše zenstvenošću. Cveće, šarene tegle, varjače pokačene kao pokazatelj da ova kuća ima domaćicu. Osmotrim je dobro, Sonja je labud. Prelepa u opuštenoj kućnoj haljini stvorena je za ženu i majku, sve ono što ja nisam. Ona me na neki način boli, iako to pokušavam da potisnem. Dalibor je nju želeo da oženi, pre svega ovoga. Da ju je oženio, ja nikada ne bih imala ova pitanja u glavi.

-Da pogađam? Želiš da pričamo o Daliboru?

-Da... čudno je što ga ti zoveš Dalibor. -Kažem.

-On je za mene Dalibor, uostalom ja nisam znala da je on Djavo kad sam mislila da ću se udati za njega.

-Kako nisi znala? On je djavo glavom i bradom.

-Garava, ja sam njega upoznala u poslatičarnici, ugledni biznismen, pun manira. Uvek je bio tako fin i tako dobar prema meni, i posle oluje koju sam prošla ovde, ja sam prosto samo želela mirnu luku. Dalibor je bio mirna luka. Mi smo satima šetali, pričali, isli u muzej i na predstave. On je odličan sagovornik, i kako sam ja sa Suncem imala samo jurnjave, mislila sam da to želim. Danas bih sve opet ponovo, da sam opet žena sunca srca mog.

-Ali, kada ste spavali, kada ste se ljubili? Nisi videla njegove demone? -Pitam i nategnem da popijem vodu iz caše koju mi je dodala, iako grčevito gutam knedle razmišljajući o tome da su oni spavali.

-Mi kada smo se ljubili to je bilo plaho. Mlako. -Stane i razmisli. -Tada sam mislila da je to zato što ja volim ovog mog gada, ali sada znam da nije. Daliboru ja prosto nisam budila ništa, on meni nije budio ništa.

-A kada ste spavali?

-Jednom, pijani i vrlo razočaravajuće.

Zagrcnem se pa ispljunem vodu. -Vi ste spavali jednom i ti si htela da se udaš za njega?

-On je vrlo ubedljiv kada priča priču o lepom zivotu, a ja sam bežala od svojih osećanja. Tako da mi seks nije bio bitan.

-Ne razumem. -Kažem.

-Šta Nataša?

-Ne poznajemo istog čoveka. On je strast i patnja, i zadovoljstvo i orgazam. Ja bih ceo dan bila sa njim u krevetu, a mrzim ga. Kad je tu razmišljam o tome koji je najbrži način da ga ubijem, kad ga nema, kao da mi nešto nedostaje. Ne razumem, ko je taj čovek sa tobom i ko je ovaj samnom kada pričamo o istom čoveku? -Uhvatim se za glavu. -On pomera moje granice. Pomera zidove kada me nasloni leđima o njih. Ne znam.

Sonja mi se nasmeje, obiđe šank i poljubi me u čelo. -Ali ja razumem, zašto ga ne potražiš, pa da bolje shvatiš i ti.

-Ne mogu. Sama sam ga oterala, terala sam ga da mi se udvara.

-Veruj mi da nisi. I da ne znaš uopšte šta ti se sprema. Idi potraži ga, udvaraj se ti njemu.

-Šta ćemo sa mojom osvetom ?

-Mrtvi se ne vraćaju, a osveta nikome nije dobro donela. Zaboravi Garava.

Ustanem sa stolice i zagrlim je. -Hvala ti. Morala sam nekome da kažem nešto, baš mi je prijalo.

-Nisi sama. Imaš sve nas. I uvek dođi.

-Sasvim sigurno hoću. -Izađem iz kuće na ulicu pa se okrenem i pogledam. Kuća, onakva kuhinja i boje. To možda može meni da pripadne. Možda; ako naučim da promenim svoje obličje. A prvo je da spustim gard.

Tada shvatim zapravo da ja ne znam gde Djavo živi, pa pređem preko puta i zakucam na Robijina vrata. Dobro je što svi oni žive u istoj ulici. Vrata su blago odškrinuta i ja ih polako odgurnem i uđem.

Čujem muške glasove i predpostavljam da su svi oni ovde. Zlatni, Robija i Sunce. Polako se približavam dnevnoj sobi kada čujem Djavola kako im priča.

Provirim i zateknem ih kako stoje nad geografskom kartom. Djavo nešto obeležava markerom, i objašnjava im. Svi klimaju glavom. U pepeljari je tona pikavaca, svuda su papiru okolo sa nacrtima.

Stojim na vratima dovoljno dugo da uspem da shvatim šta oni rade. Dok ja umirem ne znajući gde je oni smišljaju krivično delo.

-Baš lepo. -Kažem.

Svi pogledaju u mom pravcu i Djavo opsuje.

-Kakvi ste vi muškarci ljigavci. Do juče se mrzite, sad saradjujete zajedno.

-Nataša, ovo te se ne tiče. -Kaže mi Djavo.

-Itekako me se tiče, ako trojica najbitnijih muskaraca mogu da završe u zatvoru zbog tvojih ideja. A ti, što si došao da nam upropaštavaš zivote. Vrati se u London, budi kralj kokaina, koga boli kurac!

Oni se naglo uozbilje. U pola koraka Djavo se nađe ispred mene i protrese me za ramena. -Koliko si čula?

-Dovoljno. Ti si monstrum. Bila sam u pravu.

-Nisi razumela dobro.

-Sve sam ja razumela. Pusti me.

On skloni ruke sa mojih ramena i tiho promrlja. -Ljubavi dozvoli mi da ti objasnim.

-Nemoj da me zoveš ljubavi i ne traži me. A vas trojica, bolje bi vam bilo da vam žene znaju šta radite.

Okrenem se i izađem iz kuće. Šutnem ogradu besna. Ono što sam čula, ono što sam videla da planiraju. Oni i on.

Udahnem vazduh a pluća me zabole. Sve mi je vrlo jasno napokon. Ne mogu da verujem da sam se zavaravala. Trebala sam dok sam još imala prilike nožem da mu presecem grlo. Stavim ruku na butinu i opipam ga. Dodir hladnog sečiva me smiri, izađem iz dvorišta, odem kući i spakujem se.

Ja ću im pokazati kako se rade stvari, uostalom to što su rekli to utiče direktno na mene.

Oni znaju ko je moj otac i Djavo sve ove godine radi za njega. Planirali su da ga dovedu. Kralja droge Evrope. Mog oca.

Ja sam okot isto koliko i Djavo. I on je to sve vreme znao.

Stižem na aerodrom i kupujem kartu za London. Ali ono što svi oni nisu znali, jeste da sam ja dovoljno hrabra da svoj život rešavam sama.