Srce u paklu🔚

Princeza

Šta  brze natera dva kriminalca da mucaju nego zena koja ih je razotkrila? Sta brze remeti nečije redove nego saznanje da nisu imali sve konce u svojim rukama? Oduvek i zauvek imam ih ja.

Davno su me osudili na to.

-Dakle da čujem priču. Kažem gordo.- Šta to još vi meni niste rekli?

-Puno toga. -Promrlja Dalibor, kada ga moj otac ošine pogledom i započne celu tiradu o tome kako sam ja pukotina, slaba tačka, nemoć.

-Mnogo toga ja u životu jesam bila, samo nikad nisam bila nemoć. Da vidimo momci, pogledam ih obojicu pre nego što krenem svoje izlaganje.

Otac sedi u crnoj masivnoj fotelji i gleda pravo u mene. Oko njega se širi neka aura mira i moći, kao gepard kad odmara. Miran, dok se ne pokrene. A masovna kancelarija koja odiše bogatsvo govori da se zajedno sa njim pokreće i cela mašinerija. Svaki put kad sam bila ovde, bila sam previše zauzeta posmatranjem svake skupe slike, rama, vaze ili stare knjige da zapravo nikada nisam obratila pažnju kako je zapravo centar svega moj otac.

Moja kopija, sa pravim licem kao sa freske i očima koje te posmatraju kao da će te pojesti. Nasuprot njemu sive oči djavola ne odaju mnogo. Par stvari, i najbitniju od njih da mu se ne može verovati.

Naslonjen je na ivicu radnog stola, sa jednom nogom blago podignutom u vazduh, dok je telom poluokrenut prema mom ocu.

Kralj i njegov komandant.

Tako bi izgledao njihov portret da su vladali nekom srednjovekovnom zemljom, ali zapravo ovako oni i izgledaju jer vladaju podzemljem.

Kralj pakla i njegov demon.

A šta sam onda ja u ovom portretu?

-Ako ste vas dvojica to što jeste, šta sam ja u ovom zivotu? -Pitam.

-Porodica. Odgovara moj otac.

Nasmešim mu se. - Onda moram nauči ti da budem deo porodice. Tata.

Grč na licu oca govori mi da se će se uskoro nasmejati. -Želim da me naučiš svemu, kako da pucam, da vodim mafiju i budem ovo što jesam.

-Nema šanse. -Progovori Djavo. -Samo preko mene mrtvog.

Ustanem iz stolice u kojoj sedi i ispravim se. -Vidiš, ono što čini razliku između mene i tebe jeste da ako je moj otac kralj, ja sam princeza svega ovoga. Defitivno nisam bespomoćna princeza i nikada neću biti slaba tačka. Ono što čini još veću razliku jeste da ti radiš za mog oca. Ako sam došla da budem njegova ćerka; sada radiš i za mene. Prosta piramida moći. A ćerke svojih očeva ne pitaju svoje zaposlene šta je moguće, one im narede.

- Ti stvarno misliš da ću ja slušati tvoja naređenja?

-Ne. Moraćeš ih slušati ili u ovoj prostoriji nema mesta za sve nas. Moj otac, ja; pa sitni demoni.

-Ja nisam niti ću ikada biti sitan demon. -Izgovori i pomakne se sa stola.

Dohvatim svoj nož ispod haljine i postavim ga ispred sebe kao štit. -Zaboravila sam ti si đavo, kažem cinično.

-Itekako sam djavo.

-Još ćemo videti ko je djavo. Moja obuka kreće sutra. Pobrini se za to djavole. -Kazem i okrenem se da izadjem iz sobe. -Oče, zadovoljstvo mi je da smo se usaglasili. - Kažem ocu koji je neobično tih.

Izađem i zatvorim vrata od kancelarije pa udahnem. Muškarci ne mucaju pred ženama koje su ih otkrile. Bar ne pravi muškarci, oni stoje mirno i smisljaju planove. Moj plan ima toliko rupa, ali ako sam već ovde gde jesam neću dozvoliti muskarcima da upravljaju mojim životom. Ja nisam oštećenje u odbrani, ja sam odbrana i ako sam to što jesam, onda će biti po mom, a usput ću dobro namučiti djavola.

Kada se vrata od kabineta zatvore Djavo se besan okrene prema šefu. -Ti stvarno misliš da joj dozvoliš ove gluposti???

-Naravno da da, vidiš da je ona moja krv.

-Naravno da ne. Uzviknem. -Ne dok ja dišem. Šta misliš da je naučimo da bude kao mi. Mi duše nemamo, njena duša je poslednje što imamo. Onog trenutka kada je budemo naučili svemu što znamo, ona više neče biti to što jeste. I to će se dogoditi samo preko mene mrtvog.

- Ali ti već jesi mrtav. Od trenutka kada si ušao u ovu igru, ti si mrtav čovek. Sta imaš da izgubi š? -Pita me Milodrag.

-Nju. Nju imam da izgubim.

-Onda se pobrini da tako ne bude. - I posle te izgovorene rečenice svaki je razgovor gotov.

Izađem iz kancerije i u svojim venama osećam zov kokaina. Neću te uzeti. Neću se odati demonima sada kada sam tako blizu. Odem u sobu presvučem se, i narednih tri sata provedem u teretani udarajući u dzak. Kako moji udarci postaju sporiji tako me bes prolazi. Uzmem peskir i obrišem znoj sa lica, pa popijem malo vode i uključim ekran sa kamerama. Ono što vidim pokrene moj adrenalin kao da nisam ubio sve u onoj vreći.

Na sred dvorišta postavljena je meta, a gomila mog obezbeđenja stoji i bodri devojku čija se crna kosa viori na vetru dok ona drzi pistolj koji je uperila u metu.

Kada povuče i opali, dobije aplauz. Jebeni aplauz zato što uči kako da postane mi. Jebeni demon bez jebene duše.

Misli Dalibore. Misli. Ako odeš dole i svima im jebes mater, ona će nastaviti po svom. U svakom slučaju će svi oni dobiti po prstima, ali misli.

Izađem iz teretane i brzim korakom stignem do  travnjaka. Usporim korak i sacekam da me primete.

Jedan po jedan mi se sklanjaju sa puta dok je stignem do nje.

Položim joj ruke na kukove i šapnem joj na uvo:  stav ti nije dobar. Ona me pogleda preko ramena.

-Nemoj da me gledaš zabezeknuto; rekla si da te naučim. Nogom joj pomerim nogu i rukama namestim ruke u pravi položaj. -Smiri disanje, diši duboko i ravnomerno. Oči drzi na meti, a nisan par milimetra više od svoje mete. Udahni duboko i isprazni um i onda pucaj.

Nakon kratkih uzdaha njeno disanje postane dublje, telo smirenije i ona pritisne obarač. Metak prođe kroz centar na meti, a ona uzbuđeno cikne.

-Ja ću te podučiti. -Kažem.

Kada se okrenem, shvatim da smo ostali sami na travnjaku i da su se svi razbežali. Pametni ljudi pomislim, njih ću stići posle.

Okrenem glavu prema njoj, stavim joj ruke na obraze pa je povučem u strastveni poljubac.

Ugrize me za usnu, ali ja samo produbim poljubac i ona mi uzvrati. Osećam ukus svoje krvi i njenih slatkih usana. Osećam je kako drhti i sve mi je jasno. Mirno Dalibore. Nju nećeš izgubiti.

-Ja ću te svemu naučiti promrmljam i tada ona pali pištoljem. Prvi put između mojih nogu i sva sreća pa me promaši, drugi treći peti put. Skakućem okolo kao majmun. Kisa metaka leti oko mojih nogu dok ja skačem sa jedne na drugu da me ova luda zena ne osakati.

-Da li si normalna??? Mogla si da me pogodiš???

Ona podigne pištolj i uperi ga u mene. Po broju znam da ima samo još jedan metak u cevi i po pogledu vidim da će pucati.

-Mogu te pogoditi! Dok izbrojim do 10 izgubi mi se iz vida... 1...2...

Podignem ruke i odmaknem se unazad. -Nataša ovo nije gotovo...

-I nikada neće biti...