Srce u paklu🔚

Šta sad?

Proslo je mesec dana kako znam da mi je zakazana svadba. Najdužih mesec dana, dana koji traju od jutra do mraka kao godina, dok ja živim sa saznanjem da ću se udati. Iako nisam uradila ništa po tom pitanju, niti sam se potresla niti sam se obradovala, niti sam izabrala bilo šta što se može povezati sa budućom mladom.

Tu noć kad smo došli kući prosto sam se zatvorila. Kao da sam izgubila snagu da se borim. Možda nisam uspela da prihvatim da sam izgubila. Mada se duboko u mojoj podsvesti oblikuje ideja da nisam uspela da prihvatim da nisam izgubila ni zbog cega drugog osim zbog toga što ga volim. Što nisam uspela da savladam ljubomoru, tu bol koju sam osetila kada sam videla drugu ženu u njegovim rukama.

I eto, sada će i pred zakonom i pred Bogom biti moj. A opet nisam zadovoljna. Nije ovo ono što sam želela. Svaka devojka o svom najlepšem danu sanja od kada nauči šta je pojam mlade, pa ga u svojim igrarijama vezujemo da smo taj dan princeza.

Još u domu skidale smo zavese sa prozora, jednu stavljale oko tela, drugu na glavu kao veo i glumile mladu. Jedna od nas bi bila mlada, druga mladoženja jer dečaci nikada nisu želeli da učestvuju u ovoj igri. Ubrale bismo cveće iz komšiskog dvorišta kao bidermajer i spretno koračale prema zamišljenom oltaru. Vidite, svaka od nas ima dovoljno vremena da zamisli svoju idealnu svadbu, a ovo je sve samo nije moja idealna. Jeste mi rekao da me voli, ali da li sam ja zaprošena?

Ne.

Da li sam bilo kako oborena s nogu i srećna mlada u ovom slučaju? Ne.

Ucenjena sam. I to da se udam za čoveka koga volim, i koji kaže da voli mene, a niko od nas to onom drugom osim spletki i ucena nije pokazao.

Podignem glavu sa tačke u koju gledam na tepihu pa se vratim razgovoru sa organizatorkom venčanja. Sat vremena već sedimo u dnevnoj sobi, a ja samo slažem ramenima na sve što ona kaže. Koga boli uvo za ruzmarin i običaje u ovoj situaciji?

Ako ga voliš i želiš da ovo uspe, kaže Garava Nataši, podigni dupe sa te stolice i jebeno uradi nešto.

-Izvinite me. -Kažem organizatorki i izađem iz dnevne sobe.

Krećem se prema dvorištu sa namerom da ga pronađem. Nemam jasnu ideju sta ću uraditi samo znam da moram da uradim nešto. Upali smo u stanje melanholije i imam osećaj da ga više nerviram kada sam ovakva nego kada se borim. Stalno se breca na mene, poslednjih mesec dana nismo imali normalan razgovor. Kad god slegnem ramenima on povileni. Jednom je samo pokušao da me poljubi, ja sam se povukla, protresao me za ramena i ostavio da gledam za njim. Od tada mi se nije približio.

Izađem u dvorište i zateknem ga kako go do pojasa trenira. Progutam knedlu i dobro ga pogledam. Svaki mišic na telu deluje mu kao isklesan. Gipkost pokreta kada se kreće, i lakoća deluju na podseća na nekog crnog opasnog pantera. Istegne svoje mišiće i okrene se da podigne teg kada me ugleda. Njegove sive oči prodru do najtanjih mojih dubina kada nezainteresovano okrene glavu.

Zar ovakav treba da mi bude brak?

Priđem mu i stanem na par metra od njega.

-Djavole volela bih da porazgovaramo- Kažem krseći ruke.

Okrene se, pogleda me i nastavi da vežba. Stojim par minuta i čekam, a ni sama ne znam šta.

Priđem mu malo bliže, iako imam neki grč u stomaku, ni sama ne znam zašto. Ja se Djavola odavno ne bojim, a ipak evo me kako se tresem od straha kada treba da uradim nešto da preokrenem situaciju u kojoj se nalazimo.

-Dalibore...-Započnem.

-E tako je već bolje. -Čujem njegov glas.

-Šta je bolje? -Pitam zbunjena...

-Ja sam za tebe Dalibor, svaki put kad me osloviš drugačije neću ti se odazvati.

Ćutim. Ova njegova konstatacija izbila mi je vazduh iz pluća i njegov prodoran pogled mi smeta.

-Ajde reci što si došla? -Kaže mi besan.

-Hoću da izađemo na večeru. -Šapnem skoro.

-Ne.

-Molim? -Kažem u neverici.

-Ja sam uplašenim mišićem koji krši ruke zadnjih meseca dana ne idem nigde. Čak se razmišljam da te ne oženim.

Gledam ga besno. Ko si bre ti da se igraš stalno sa mojim osećanjima i da me šetaš kako tebi odgovara. Priđem mu sasvim blizu i strah kao da ispari iz mene.

-Slušaj me dobro dečko, da prestaneš. Šta god ti misliš da jesi, kod mene ne prolazi. Treba da sednemo da razgovaramo i kad napokon napravim prvi korak ti me odbijaš! -Skoro dreknem na njega.

Gleda me, i u pogledu mu se javno ocrtava da sam mu zabavna. Njemu je sve ovo smešno. Ovaj pakao u koji me je sam smestio,njemu je smešan. Ja možda jesam mnogo toga, zbunjena i nesigurna ali neće mi se u mojim strahovima smejati.

Osmotrim travu oko njega i vidim njegovu flašicu vode. Sagnem se i podignem je pa je odmerim u ruci. Možda bih mogla da ga gađam.

-Nemaš ti hrabrosti za to-kaže mi kao da mi čita misli. -Zapravo poslednjih mesec dana došao sam do zaključka da si ti kukavica. Bojiš se da se opustiš samnom.

Gledam ga mrko i trenutno ga mrzim. Bojim se. Bojim se kako će izgledati taj brak, da li ćemo biti srećni, da li ćemo se voleti i uspeti da se složimo, ali se sasvim sigurno ne bojim njega.

Otvorim čep i nagnem flašicu da popijem vodu iz nje.

-Kukavica, ku ku ku kukavica. -Otpeva mi polu go Dalibor i tada u meni nešto pukne. Usmerim flasicu ka njemu i polijem ga po glavi i stomaku vodom.

Voda se ceni niz njegovo seksi telo, dok on zakorači prema meni. Rukama me povuče u zagrljaj i natopi moju majcu vodom. Lizne mi usne, pa me zarobi u poljupcu koji oduzima i noge i ruke. Telo mi treperi. Ali ne od straha, ne od nemoći, nego od sirove želje.

Pusti me i odmakne se od mene. -U osam budi spremna, idemo na večeru. -Okrene se i brzim korakom odmaršira sa travnjaka a ja ostanem da gledam za njim.

Šta se upravo dogodilo? Upitam samu sebe. Iako mi je odgovor na vrhu jezika. Prestala sam da se bojim i rešila sam da se izborim za tu čudnu i jaku oluju koju mi zovemo ljubav. A djavo ne voli kada se bojim, jer djavoli se strahom hrane. Ovaj ovde moj ne želi da ga se bojim. Želi da mu se suprotstavljam, da grebem, gađam i zadajem mu sto muka, jer samo tako zna kako da svoju ljubav usmeri na mene.

Dalibor želi ženu koja mu je ravna, i neka odem do djavola, ako mu bilo kojim gestom pokazem ikada više da to nisam.

Vratim se nazad u kuću i posmislim kako je vreme da se spremim za večeru.

Djavo dok te mami šećerom te hrani, a večeras je moj termin da šećer serviram samom djavolu.

Jer ja zbog ljubavi neću zavrsiti na insulinu. Stvoriću od ljubavi najlepši afrodizijak, čokoladu. Znam koliko ga volim, znam to još od kada je u moj život doneo boje, a znam i da me voli. Daleki smo put prešli da bi moja čokoladna koža postala jedina koža u njegovim rukama samo je potrebno da ja budem ja.

A čokoladu par jede zajedno.