Srce u paklu🔚

Trening

Stojim u kanceriji svog oca kao malo dete pozvano na raport i već dva minuta slušam pridiku o tome kako nikako nisam smela da uradim ovo što sam uradila,  već imam osećaj kao da ga slušam dva sata.

Prekinem ga, jer ja nisam neko koga kroje bilo kakva pravila. - Pucala sam i pucaću opet ako mi se približi.

-Zašto? -Upita me otac.

-Zato što sam mu poverovala, i čak i kad je bio najveći gad, ja sam mu verovala. Zato ću pucati svaki put, uostalom nisam ga pogodila. -Kažem.

-Ali mogla si! - Podigne glas, da se ja zapitam da li on to viče prvi put na mene.

-Kakva je šteta što nisam. - Kažem, pa došetam do stola i sednem preko puta njega.

-Sine, ja sam oduševljen što se ti mene ne bojiš kada sam ljut. - Osmehne se kad ovo izgovori. - Hoćeš li prestati da se ponašaš kao razmažena devojka ako dobiješ obuku i nećeš više pucati?

-Pravilnu obuku? -Pitam i podignem ruke i zavežem kosu gumicom koju nosim na ruci-Šta bi to podrazumevalo?

-Trenera borbe, trenera pucanja, učitelja, sve moguće vrste obuka. Ti ne zeliš da budeš slaba tačka i ja to razumem, ali moraš biti pravilno naučena.

-Neću više pucati, hoću pravilnu obuku. Očigledno je da u životu više ne mogu bez vas. Dakle, ako ne zelim da provedete život čuvajući i smarajući me, naučiću da se branim sama. Samo imam uslov. Neću da vidim Dalibora blizu sebe.

Otac dugo ćuti. I onda klimne glavom.- U redu. Imaš mesec dana.

-Šta znači mesec dana?

-Od danas mesec dana nećeš videti Dalibora, mesec dana ćeš od jutra do mraka imati obuku i za mesec dana dokazaćeš da si jaka ili ćemo slušati Djavola da nisi.

-Dokazaću. -Kažem smireno i srećna. Ovo je ono što želim i mesec dana je sasvim dovoljno da dokažem da sam sposobna i da sam ja jaka karika ove porodice.

-Slobodna si. -Kaže mi otac i zadubi se u papire. Ustanem sa stolice i polako dođem do vrata. Mesec dana. Uspeću. Kada stisnem kvaku, moj otac opet progovori.

-Za mesec dana od danas je svadba kod jednog od mafijaških bosova, ako budeš spremna ideš sa mnom i pratilac na svadbi biće ti Dalibor. Imaš mesec dana da po sposobnosti postaneš moja naslednica, i da naučiš da budeš Djavolu šef, dostojna i ledena. Ukoliko u ovome omaneš, za mesec dana udaješ se za Dalibora. Toliko.

-Šta? Ali, ja...

-O ovome nema rasprave, zatvori vrata sa druge strane. - Kaže mi otac tonom koji ledi krv i shvatim zašto ga se svi toliko boje. Ovo je lice kriminalca, ledeno i naređivačko.

Zatvorim vrata i osetim kako mi celo drhti. Kako se dođavola moj život pretvorio u ovo. Do skoro sam još bila samo prosta vlasnica tatto salona, i imala sam sve što poželim u životu,a da toga nisam ni bila svesna. Onog trenutka kada sam sela u prokleti avion odrekla sam se svog života. Postala sam ćerka, buduća žena, ovde me svi zovu Nataša. Prosto se zapitam da li sam prestala da budem Garava? Ili možda prestajem biti Nataša u svemu ovome?

Siđem u hol, pa uđem u kuhinju i nasmejem se sebi u bradu kad se setim da sam pucala Daliboru u noge, koliko god da se lepo osećala na trenutak sam se uplasila da ću ga upucati. Zamisli to da sam ga upucala! Udarim se rukom o glavu, stvarno su ti svrake popile mozak! I taj uslov koji sam dobila, pa sve ću uraditi samo da se ne udam za njega.

Sutra ujutru kada se probudim na vratima me dočeka raspored života; ishrane, nova garderoba. Miodrag stvarno zna za sve da se pobrine i tako moj novi zivot krene.