Srce u paklu🔚

Želja

Nisam spavao kao čovek danima, kokain je ono što me već dugo održava budnim. Volim miris belog, volim belo u svom nosu. Volim da osetim taj bol kada mi tek uzeta doza zapara nosnice. Smotam novčanicu pa povučem dozu sa stola.

Naslonim se na trosed i pustim da mi se granulice razvijaju po telu. Putujući po mom krvotoku sudaraju se sa mojim krvnim zrncima i pobeđuju. Ja nisam zavisnik, mogu danima i mesecima da ne uzmem. I kada uzmem, moj mozak je bistar. Ja tačno znam šta radim, šta pričam. Kada završim veliki posao, dam sebi par dana oduška, pa onda opet uđem u teretanu i zdravom ishranom, kao i vežbanjem izbacim iz sebe otrove koje unosim.

Ne bojim se posledica svog života, ja i ovako neću živeti dugo. Živim u trenutku. Jedino što želim jeste da dobijem naslednika, kome bi ostavio sve što imam. Milione. Mada su i milioni mala reč za moje stanje na bankovnim računima.

Odakle ti to?

Odakle mi, otišao sam u London pre par godina da se snađem. Bio sam prosečno dete. Završena kuvarska škola, ni po čemu drugačiji. Radio sam po ceo dan za bedne funte, dok mi kolega sa posla nije ponudio da sa njim preprodam neki paket marihuane. Paket po paket, ulazio sam u taj svet. Postao sam svestan, koliko sam duboko zakoračio tek kada mi je voda bila do vrata i više povratka nije bilo.

Ili naučiš da plivaš, ili se udaviš u sopstvenim govnima.

Godinama se moje vođstvo razvijalo. Prirodnom selekcijom uvek je na kraju ispadalo da sam jači, bolji, vispreniji.

Danas sam vođa srpsko-evropske veze za izvoz i uvoz kokaina. Đavola poznaju svi koji su se ikada šunjali u mraku, Dalibora nisu videli. Spretno balansiram između ta dva lica. Dalibor je filantrop, bogati biznismen iz Londona koji pomaže deci i starcima, Đavo je strah i trepet. Đavo je strah.

I odgovara mi tako. Ja ovo volim. Volim izazove, volim tajne, volim misteriju i pre svega volim što sam Đavo.

Ustanem sa dvoseda pa odem da se umijem i obučem. Obrijem svoju bradu od tri dana, obučem odelo i od raspadnutog Đavola ostanu samo kokainom proširene zenice.

Silazim i sednem u automobil. -Vozi...

Osam je sati uveče. Beograd se budi i sprema za šetnju, za provod i čeka sitne sate kada da se povuče u sigurnost svojih domova dok pod okriljem noći, bubašvabe nalaze put do najgorih zločina.

Večeras idem na otvaranje novog dela sirotišta. Priređen je prijem u tu čast, na kojima će se kao bebe oko flasice mleka otimati politicari, pevačice i ostali okot vlasti, za sliku u novinama. Mnogo su dobri oni.

To što su im džepovi puni kokaina, a savest ispraljana raznim bludnim radnjama i seks skandalima, na takvim proslava ne zna niko. Niko osim mene.

Ipak, dobar je ovo povod, a ne samo paravan za pokrivanje pravih lica. Ili ipak jeste.

Ulazim i kao Dalibor, koji povremeno jesam, zauzimam svoje mesto pod suncem. Glavni donator; kome svi oni ljube skute i zahvaljujuci se, ne sanjajući da kokain svi kupuju od mene. Ili ipak znaju, ali se kao i o svoje tajne prave ludi.

Kuckanje čaša o čaša i uljudne razgovore prekida poziv na govor.

"Zamolili bismo Dalibora, da održi govor dobrodošlice i da nam se svima javno obrati."

Ustanem sa svog mesta i stanem na binu. Otkopčam sako i rukama se uhvatim za govornicu.

"Ne želim da dužim i držim govore. Pre svega, hvala vam svima što ste večeras ovde i hvala svima koji su uzeli učešće. Postoje dve vrste ljudi, koji mogu i onima kojima treba pomoći. Zato večeras slavimo najmlađe kojima smo potrebni, a ja se iskreno nadam da neće ostati na ovome, već da ćemo zajedničkim snagama obezbediti bolje skole, bolnice i domove za stare, kao i za decu..."