Srce u paklu🔚

Upoznavanje

Jutro se tek rađalo u Beogradu, dok je spretni i izučeni tamsista vozio kroz guzvu na Brankovom mostu ka Hotelu Moksva. Povremeno je u retrovizoru zagledao lepu devojku koja je gledala kroz prozor, povremeno čudno uzdahnuvši.

Na sebi je imala čednu roze haljinu i ispletenu dugu kosu u pletenicu. Njen izgled govorio je o nežnoj dušu, ali njene oči. Njene oču gorele su vatrom koja je taksistu plašila.

Nešto je bilo djavolje u toj duši, a šta, iskusni taksista nije znao odgovor. Zaustavio je vozilo na stajalištu ispred hotela.

Telom se okrenuo ka devojci. -Stigli smo.

Devojka mu bez pitanja pruži novčanicu od hiljadu dinara što je bilo mnogo više nego što je taksimetar otkucao. -U redu je. Prozbori hladnim, a opet ženstvenim glasom i izađe iz vozila.

Dok su njene štikle dobovale platoom hotela Moskva na Teraziji, Nataša par puta duboko udahne. Nije bila uzbuđena, nije bila hladna,bila je nešto između dok ju je čvor u stomaku podsećao gde ide. Pre nego što je povukla vrata, dobro se je pogledala u staklo.

Prilagodila je i smirila svoju spoljašnost koliko god je mogla. Iako nije mogla da sakrije svoju put, svoju je divlju prirodu smirila i upakovala u jagnjeću kožu. Roze čedna haljina sa cvetićima na porubima, čedna skoro neprimetna šminka i ispletena pletenica govorile su o mirnoj ženskoj naravi, iako je njena bila sve samo ne mirna. Ipak, ponekad je slika koju želimo da vide, jasnija nego ona koju u sebi nosimo.

Povukla je vrata hotela i samouvereno zakoračila unutra. Njeno putovanje nastavilo se do sobe 404, a pred vratima osta bez ono malo samopouzdanja i ruke počeše da joj se tresu.

Šta ja ovo radim, pomislim prvi put u prošlih nekoliko dana. Nešto u meni tera mast u propast, a taman sam se sredila. Možda ne trebam da se igram osvetnika, već da ostanem u svom životu, mirna i staložena... Još uvek imam vremena...

Ali rečenica u njenoj glavi se nije završila jer su se hotelska vrata otvorila i sa vrata je odmerio najlepši primerak muškog roda koji je u životu videla.

Dočekale su je sive oči, ali je odelo zamenilo opušteno oblačenje. Nervoza koju je upoznala preko neko veče, sada nije postojala, već ga je okruživala aura moći i smirenosti. Čovek koji dočekuje loptu na svom terenu.

Njegove oči spuštale su se od njenog lica do njenog tela i nazad. Imala je osećaj kao da je gola pred tim pogledom, a pogled nije bio oduševljen. I to rani njenu zensku sujetu, te vrlo brzo u sebi ponovi razlog zašto je ovde. Da  ovom gadu izbriše pogled zauvek.

On se pomeri i ona zakorači u sobu.

Hotelska soba odisala je bogatsvom. Sve u ovom hotelu opravdavalo je cene koje su bile opšte poznate kao luksuz belog grada.

Iako je grad poslednjih godinama, bio sve, samo ne beo. Ljudske duše činilu su ga sivim, i svakim danom je bio sve bliže crnilu u koje je sam tako spremno upadao. Glad, zloba i to nešto iskonsko; da jači živi vladavalo je Beogradom, a još su se po ćoškovima pričale priče kako je život bio lep dok je po mehanama i ulicama Beograda vozio fijaker, i grad se nije svako jutro budio sa pitanjem kako da nahrani milione.

-Dobro došla. Ja sam Dalibor, šta želiš da popiješ? -Pitao ju je dukog muški glas iza nje.

Okrenula se. -Sok. -Uspela je da izusti najumerenijim glasom koji je pronašla u sebi.

-Oboje znamo zašto smo ovde, verujem da će nam rakija više odgovarati.-Odšetao je do ormara sa pićem i u dve čaše sipao rakiju.

Jednu je dodao njoj, a drugu vrteo u ruci. Odluku o tome šta ko pije, doneo je tako prirodno, da je duboko u sebi verovala da je autoritet i nadmoć njegovo prirodno stanje.