Srce u paklu🔚

Brak

Ponekad je strah od gubitka jači od želje za ljubavlju.

Odgurnem ga od sebe. Kako to misliš da se udam za tebe, pomislim. Ne mogu, ne umem ja da budem žena. A i zaklala bih te na spavanju verovatno. Povukla bih ti nož kroz grlo, pa plakala u rekama tvoje krvi. Plakala bih tvoju krv.

Stanem na sred sobe i samo ga posmatram u svojoj sobi. Boja.

To je on.

-Slušaj me, možemo povremeno da se kresnemo, iako je bilo kratko verujem da će sledeći put biti bolje, možemo cak i da pokušamo da se ne poubijamo. Ali ne želim i neću da ti budem žena.

-Zašto? - Pita me jednostavno izvaljen preko belih čaršava. Potpuno go, ako mogu da dodam i nasmejan. Kroz glavu mi prođe pomisao, da je ovo možda prvi put da ga vidim da se iskreno smeje. Njegova koža i izvajani mišići u potpunoj su komtrasti sa nežno belom posteljinom. Njegov osmeh potpuna je suprotnost svemu onome što mrzim kod njega.

Šta je beše to? Sapne mi neki glasić.

-Zato što ti i ja jednostavno nismo jedno za drugo.

-Ko kaže? Ja mislim da smo savršeni.

-Ali, da razmotrimo činjenice, jel može? -Pitam

On klimne glavom i opet mi se mazno nasmeši. Prestani, viknem u sebi. Ne mogu da se skoncentrišem.

-Da vidimo, pod jedan. Previše smo različiti.

-Mhm. -Kaže.

-Pod dva, ti si kriminalac.

-Dobro.

-Pod tri, imam nameru da te ubijem na spavanju.

-Možeš da pokušaš. -Nasmeje mi se lenjo.

-Pod četiri, mrzim te.

-Između ljubavi i mržnje, tanka je granica.

-Pod pet. -Isfrustrurano uzdahnem i lupim nogom o pod.

-Da vidimo, nijedan od razloga mi nije dovoljno važan zašto te ja ne bih oženio.

-Da li si ti lud, glup ili gluv? Brakovi se ne sklapaju tako, ajde da se venčamo i cao.

-Ne nego ćemo da se šetamo dve godine i da mi ti na dan venčanja kažeš nisam spremna. Ljudi su spremali svadbe ugovorenim brakovima, pa su ti brakovi bili sto puta bolji od ovih ljubavnih. -Izdeklamu je mi.

-Brak treba da se zasniva na ljubavi, na poverenju, na odanosti. Ti to nemaš, ti si odan samo sebi.

-A ti svom nožu.

-Ti nisi moja sudbina.

-Ispričaću ti pricu o sudbini. Jednom davno u komšliku jednog momka koji već beše stasao rodila se beba. Momak je tu noć sanjao čudan san, kako je ta beba njegova buduca žena. Ustao je iz sna buntovan, otisao u komsiluk i bebi ubo iglu u glavu. Godine su prolazile, momak se odselio, postao muškarac i našao sebi lepu mladju ženu. Na dan venčanja, mlada se požalila frizerkama kako je od rođenja na glavi nešto boli. Frizerka pogleda u kosu, i iz glave izvuče iglu. Muskarac beše u blizini i sve je to video. Upao je u sobu i svojoj ženi izjavi večnu ljubav. Ja sam stavio iglu da te ubijem, a ti si moja sudbina.

Saslusala sam ga potpuno mirno. Besmislica. -Šta želiš da mi kažeš?

-Ti si htela da me ubiješ, a ja sam tvoja sudbina.

Potpuno poraženih ramena vratim se u krevet i legnem pored njega. On me zagrli i neka mirnoća napravi auru oko nas.

-Dobro, udaću se za tebe. Ali, neću da ti rađam decu.

Rodićeš mi troje pomislim u sebi, ali prećutim. Korak po korak majka moje dece.

Posmatram je u krevetu, i pomislim da je zivot kao lepa žena, da bi ti se osmehnula moraš da se potrudiš, ali kada se nasmeje sve je vredno čekanja.

-Predomislila sam se. -Kaže mi i ustane naglo iz kreveta.

-Ti si sta? -Uzviknem besan i ustanem i ja na noge.

-Nisi mi se udvarao, nisi mi doneo cveće i sasvim sigurno mi nisi pevao serenadu, tako da kada ispuniš moje uslove možemo da govorimo o braku.

Navuče haljinu na sebe i uhvati se za ulazna vrata. - E da, moraćeš i da klekneš.

Izađe i zalupi vrata za sobom, a ja pobesnim. Izvičem se na zatvorena vrata pa se okrenem i promotrim stan. Beli zidovi, bele pločice, bela posteljina. Jedina boja u njenom stanu je boja na stalku za slikanje. Priđem i prstima dodirnem platno. Stvarno je talentovana. Otvorim ormar, kuhinjske elemente. Sve sterilno i čisto. Šta je ovoj ženi koja crta bojama da nema boje nigde?

Obučem šorc i siđem u tatto salon. Primetio sam nema nijednu tetovažu, a tetovira. Primetio sam kako spusti trepavice kada joj nešto ne odgovara. Znam koliko čeličnu narav ima. Primetio sam, podignem ruku i udarim se o čelo. Jedino izgleda nisi primetio da si se zaljubio.

Ja da kleknem, malo sutra.

Odem od nje u svoj stan, pa shvatim da je moj stan potpuno suprotnost njenom. Ona je belina, a ja sam boja u ovom odnosu. Dakle moramo da se zarazimo međusobno. I kako ja da nastavim da radim šta radim, dok je ona tako čista.

Djavo u meni se grohotom nasmeje.

-Šta je? -Pita ga Dalibor.

-Vidim, pao si na dno.

-Zapravo ti si pao. -Odgovorim mu.

-Nisam, jači sam nego ikada, nahraniću se tvojom slabošću.

-Samo ako ti to dozvolim.

Neću joj pevati serenadu, podariću joj nešto lepse od toga. Okrenem broj telefona koji sam čuvao sve ove godine i pozovem čoveka koji me je uveo u posao.

-Obećao si. -Kažem na čisto engleskom. -Da ako ikad pozelim Daliboru da pružim život, daćeš mi sansu da izađem iz posla.

Glas sa druge strane mi potvrdi da će održati obećanje. -Onda je zvanično. Djavo je mrtav.

-Slobodan si. Samo se ne vraćaj u London.

-Nikada. -Odgovorim glasu sa druge strane žice . - Samo ne dirajte u Beograd.

-Nikada. Reč je reč Dalibore.

I to je bio prvi put da me je tako nazvao. Spustim slušalicu, spakujem torbu i izađem iz stana. Još samo da ubijemo Garavu, da pa serenadu otpeva  Dalibor Nataši.

Jer Djavo je oduvek bio moja mračna strana, a Garava je njena odbrana.

Bio je Robija u pravu, pružili su mi šansu. I zato se uputim pravo u njegovu kuću.