Između dva svijeta

Uvod

"Tata" zvonki glas moje petogodišnje kćerkice ispuni mi sluh čim sam kročio u našu kuću. Sitni koraci su razbijali tišinu, a ja sam se nasmješio čim sam je ugledao kako mi trči u susret.

" Zdravo srećo tatina" poljubim je u obraz i pogledam u njenu čokoladom zamrljanu haljinu.

" Tata, zašto je mama otišla danas iz kuće sa svojim stvarima" prvo trepnem nekoliko puta pokušavajući da shvatim šta mi je upravo rekla.

" Možda je opet poklonila neke stvari nekom" moja supruga baš i nije u elementu poslednjih par mjeseci, ali moja mala kćerkica je možda neke stvari pogrešno protumačila.

"Možda" slegne ramenima i ja je podignem i čvrsto zagrlim.

Ponesem kćerkicu na sprat prema spavaćoj sobi i slušam je kako je danas imala čajanku s omiljenim lutkama. Bila je veći dio dana sama po njenoj priči i igrala se. Sonja je divno dijete, poslušno i veoma razumno za svoje godine, ali ne zahvaljujući svojoj majci nego vaspitačicama u vrtiću jer joj mati nema vremena za nju. Želi da izgradi karijeru glumice i sve je ostavila po strani zbog toga, čak i nju.

Čim sam prešao prag sobe znao sam da nešto nije u redu. Ormar je bio otvoren i bez Sandrine odjeće, baš kako je Sonja rekla. Krevet izgužvan, šminka koja je najčešće stajala pored ogledala takođe je nestala, a plakar s obućim prazan. Nikako mi nije jasno šta se dešava. Jasna mi je samo hladnoća koja bode kroz mišiće i uvlači se sve do kosti.

Spustim dijete na pod i izvučem telefon iz hlača. Okrenem Sandrin broj i nakon što odzvoni do kraja, ja pokušam ponovo. I tako nekolilo puta dok kroz mene prilazi uragan i tjera me da jače povlačim kosu i dublje dišem jer nemam pojma šta se desilo.
Pozovem njenu sestru i ona se javi odmah.
"Zdravo, Igore" oštro se javlja.

"Zdravo. Da li je Sandra kod tebe" pitam već sad vidno iznerviran i Sonja me gleda po malo uplašeno.

"Nije ovdje. Možda je otišla na frizuru ili kozmetičaru" čudno je mirna a inače je panična kad je moja žena u pitanju.

"Pokupila je sve svoje stvari i nestala. Ako znaš nešto reci mi" kažem joj i podižem ton glasa, pa opet pogledam u Sonju. Uplašio sam je.

"Ne mogu da ti pomognem Igore" poklopi mi slušalicu.

Pogledam u svoju djevojčicu kojoj se suze skupljaju u očima pa kleknem ispred nje i zagrlim je. Samo što sam je uzeo u naručije i zagrlio, telefon me prekide. Blješti ime moje žene na ekranu pa pokušavam što normalnije da reagujem zbog svoje curice.

"Igore, ja sam. Samo da ti kažem da ovo više ne ide" slušam je i ne vjerujem šta je rekla. "Ja sam na putu za Njemačku i ne planiram da se vraćam. Pazi na Sonju"

Noge su me zamalo izdale, a ruke drhtale od nemoći koju sam u tom momentu osjetio. Ostavila nas je. Znao sam da me ne voli kao ja nju niti su joj osjećaji duboki kao moji, ali pobogu imamo dijete...

"Nisi imala hrabrost stati pred nas dvoje i reći da ne želiš da se te sputavamo u tvojim planovima. Sandra, nadam se da ćeš zaboraviti ovaj broj, mene i nju. I nadam se da se nikad ali baš nikad nećeš vratiti" zarežim i pogledam u svoju curicu i suze koje joj klize niz lice. Ona shvata, zna da smo ostali sami.

"Ne možeš mi zabraniti dijete,Igore. Ja sam je rodila" kaže nadmeno.

" Samo me gledaj i ne igraj se sa mnom. Ti si je ostavila. Oboje si nas ostavila" kažem joj i poklopim slušalicu.
Ne znam šta me više boli, to što sam znao da će jednog dana da se desi ovo ili bol na licu moje djevojčice.

Ona nije zaslužila da je boli bilo šta ni da djetinjstvo pamti po tome kako joj je rođena mati okrenula leđa. Prokleta bila Sandra i ti i tvoja sebičnost koja će nas mnogo koštati.

"Tata, mama nas više ne voli, jel' da? Ona je otišla" voleo bi da joj kažem da će se vratiti i da je na putu. Ali nisam stoposto siguran da li je zdravo lagati je. Istina je gorka poput pelima, ali i kao takva je bolja od laži.

"Ja sam zato ovdje i ne idem nigdje. Ja ću te čuvati, važi" grlim je i ponesem iz sobe u kuhinju, gdje na stolu i dalje stoji prljavo posuđe, prosut sok po podu i pitam se koliko je Sonja bila sama dok ja nisam stigao. Od samih misli me prolazi jeza. Ona ima pet i po godina zaboga, milion stvari se moglo desiti...

*********

Razmišljam o čašici-dvije žestice, ali odustajem. Razmišljam u kom pravcu je otišao moj život. Imao sam ženu koju sam voleo. Imao sam i brak koji nije bio savršen, ali nije bilo ni toliko loše, imam dobar posao u firmi kao zamjenik direktora, kuću i obezbjeđenu budućnost. Sad samo imam krhotine od svega i djevojčicu kojoj sam ostao samo ja.
Da li ću uspjeti da joj obezbijedim sve što joj treba i da joj ublažim patnju koja je trenutno lomi? Zatvorim oči i još jednom pogledam svoj slomljen ponos, zgaženo srce i propale godine, uložene u ništa. Sve se raspalo.  Nisam uspjeo da budem savršen suprug, nisam uspjeo da sačuvam gnijezdo koje sam svio... Da li sam ja kriv za sve ovo?

"Tata, bojim se" Sonjin glas dopre do mene i uzmem je u svoje ruke i poljubim joj kosu.
Ona je ono za šta živom u buduće i za šta ću dati dušu đavolu, ako treba. Izbrisaću svaku suzu s njenog lica i popuniti prazninu koju je Sandra ostavila.

"Tu sam i čuvam te"...