Između dva svijeta

11. Igor

Da li ste ikad razmišljali o zreloj crvenoj jabuci? Znate, kad pogledate u komšijimu baštu i tamno na stablu baš ta jabuka prkosi i traži da bude ubrana. Jednostavno je zrela. Ta ista jabuka blista na suncu, lijepa i sočna primamljiva oku posmatrača. Svima lijepa, većina je želi za sebe i takva jabuka najčešće dođe u ruke nekog lopova koji će bez mnogo ustručavanja i bez pitanja sam da je u prolazu ubere, ne zato što stvarno želi probatu koliko je sočna nego zato što zna da je uradio nešto loše i ponosan je na svoje pokvareno djelo. I sad kad je ubrao i dok je drži u ruci, naravno da će je probati. Čim otkine prvi griz, namrštiće se jer mu ne odgovara previše soka i slasti iz nje. Ta jabuka je dala sve od sebe i tako zrela bi zadovoljila i one najprobirljivije, ali ne i lopova. On je uzeo samo malo i ostatak nje isjeckao i bacio da trune, upropaštavajući šećer u njoj i sok života koji je kora oko jabuke dobro čuvala za nekog ko će je željeti.
Martina je moja jabuka i to baš ona iz komšijske bašte. Čak i ovako oštećena meni je sočna i ja ću je uzeti za sebe.

Nemam prokletog mira ni jedne jedine sekunde, a da je rekla ne mom planu, mislim da bi je prisilio na pokret. Bio sam kao na iglama dok nismo napustili njenu kuću i dok nisam krenuo prema gradu. Dok je gledam kako zuri kroz prozor i posmatra obrise zgrada i slučajne prolaznike, poželim da uđem u tu njenu glavu i da vidim o čemu razmišlja. Da li me ima u tom svijetu ili se i dalje bori sa svojim ranama koje ne vidim? Voleo bi da joj usnama izbrišem sve tragove s tijela, da uništim svaki odvratni žig koji je ostavio na njenoj koži i očistim njenu dušu od ožiljaka nastalih u nepoštenoj borbi slabijeg i jakog.
Ni jedna od onih masnica na njenom licu nije umanjila njenu ljepotu, ali je istakla krhkost koja je svojstvena samo ženama. Spolja izgledaju tako meko, poželjno, privlačno, anđeoski, a unutra imaju snagu lavica i bore se do poslednjeg atoma snage za sve. I najjači se postide pred njihovom snagom i upornošću. Žene se ne vole udarcima nego dodirima i poljupcima, ne hrane se uvredama nego ljubavlju, ne ponižavaju nego uzdižu do nebesa. Svako od nas je nastao od žene iz njene utrobe, svi smo rasli ispod srca jedne lavice i takvoj jednoj dugujemo život. Najmanje što možemo za njih uraditi je voljeti, a ja je volim. Volim je toliko da se pitam kako uopšte dišem od toga.
Mogao bi da je gledam cijelo vijeme i opet kad bi glavu samo na sekund okrenuo jedva bi čekao da oči vratim na njeno lice.
„Martina, jesi li dobro" na moje pitanje je nijemo kimnula glavom i nastavila i dalje gledati kroz prozor. Voleo bi da priča sa mnom da mi vjeruje toliko i dušu pokloni meni, sa svim njenim vrlinama i manama.
Odustao sam od daljeg insistiranja dijelom zato što smo stigli pred moju kuću, a dijelom zato što ne želim vršiti pritisak na nju. Izašla je iz auta i teškim korakom krenula ka vratima. Znam da je sve boli i da joj treba odmor, ali nema ništa gore nego gledati voljenu osobu kako pati, a tako malo možeš uraditi za nju.
„Dođi da te ponesem" i pristala je. Podigao sam je sa tla i polako prešao onih pet stepenica. Morao sam da je spustim i otključam vrata. Opet sam je bez riječi uzeo i odnijeo u svoju sobu.
„Znaš Igore... Ne moraš ovo da radiš. Mogla sam i sama ući" zagledam se u nju i ona obori pogled, vjerovatno se stideći svega onog što je bilo. Nismo imali vremena popričati ni o čemu, jer sam htjeo da prvo ona bude dobro i da se smiri. Vrijeme je da joj kažem nekoliko stvari.
„Martina, slušaj me dobro. Nisam morao, ali sam želeo. Trebao sam doći ranije... Zapravo nisam te trebao ni pustiti od moje kuće. Nije to krivica što osjećam znam, nego proklete okolnosti i psihički poremećen gad koji nema pojma o životu. Nikad više ne sklanjaj pogled s mog. Nema čega da te bude sram. Nisi kriva, nisi zaslužila ništa od toga što ti se desilo. Pusti me da se brinem o tebi. Nije to moja obaveza, ali volim kad sam ti blizu. Da su okolnosti drugačije bilo bi bolje, ali moraćemo proći i dobro i loše zajedno da bi sazreli. Sad treba tebi neko jači, kroz neko vrijeme isto tako će trebati i meni. Nije sramota pokazati slabost, i hrabrost i snaga su dio nas, ne možemo sami da se uvijek nosimo sa životom. Lakše je to podijeliti s nekim" izdahnula je i zatvorila oči. Kad me sledećeg momenta pogledala suze su joj bile u očima i jedna je kliznula niz njen obraz. Pružila je ruke ka meni i uzeo sam je u naručije, onako drhtavu. Lomili su je demoni, ali neće još dugo, blizu smo pobjede, samo još da se ona oporavi.
„Idem da nam spremim nešto za večeru. Ti se odmori i popij onaj lijek „ poljubim joj kosu i namjestim joj jastuk iako je i to mogla sama.
„Hvala Igore, na svemu" tiho kaže.
„Naljutiću se. I ti bi uradila isto za mene kad bi zatrebalo" u njoj je toliko dobrote da bi dala i poslednju kap krvi za druge.
Ostavio sam je u sobi i sišao u kuhinju. Nisam bio ovdje neko vrijeme i znam da moram do obližnje prodavnice po osnovne namjernice. Izvučem stvari iz auta i odem do sobe da vidim spava li. Ona je bila dobro, biće skroz dobro za par dana, dok je prođu podsjetnici na sve što je proživjela.