Ako sutra ne postoji ...

17. DEO

Crnokosa devojka je polako otvorila oči, njen vid je bio zamućen i nije osećala ni najmanju koščicu u telu. U trenutku je pomislila da je napokon mrtva, ali joj se nije svideo izgled raja, ako je to uopšte bio raj. "Previše mutno za mene." Pokušala je da ustane, ali je nešto zadržalo njene noge i ruke, nije osećala šta, ali je znala da ne može da se mrdne. "Znala sam da nisam mrtva, to je previše dobro da bude istina..." Sačekala je par sekundi da joj se vid vrati u normalu, kako bi shvatila šta se dešava. Polako je počela da sakuplja deliće sećanja na prošli dan i slaže ih u glavi poput slagalice. "Naravno da ne osećam ništa kad su me nakljokali gomilom lekova protiv bolova...Više bih volela da su mi dali pravu drogu..." Devojci se vid uskoro u potpunosti oporavio, mogla je jasno da vidi da je vezana za krevet i da ima gomilu igli nabodenih u desnu ruku. "Šta je ovo, ličim li ja na jastuče za igle?!" Još jednom je povukla ruke ne verujući da je stvarno vezana, ali bila je, vezana poput neke opasne životinje. Njen pogled se našao na iglama koje su joj bile zarivene u vene, pažljivo je pratila cevčicu svake. "Ko zna čime su me sve drogurali? Mora da u venama imam više ovih tekućina nego krvi!" Poželela je da može da iščupa igle iz svoje ruke i nesvesno povukla drugu ruku, ali ništa nije postigla. Osetila je kako u njoj kuja bes jer nije znala šta se dešava i želela je da je oslobode.
- Cimanjem ništa nećeš postići.

Okrenula se prema glasu glasno zarežavši, nije ni primetila siluetu koja je sedela u forelji u jednom uglu sobe. Nikolas je sedeo sa prekrštenim rukama, nosio je košulju i pantalone. Na čiviluku kraj njega bio je okačen njegov sako. Za kajš na struku imao je zakačenu futrolu sa pištoljem. Talija je pokušala da se odmakne, ali u je njeni "okovi" čvrato držali u mestu. Bila je iznenađena ali ne i uplašena, znala je da detektivu nije dozvoljeno da povredi osumljičenog, sem ako nije pitanje samo odbrane.
- Zašto sam vezana!?
- Ako se ponašaš kao životinja tako če te i tretirati.

Rekao je mirnim i ujednačenim glasom koji je izluđivao devojku, nije mogla da pročita ništa sa njegovog lica. Jasno se sećala prvog puta kada ju je uhvatio mogla ga je čitati kao knjigu, ali sad, apsolutno ništa. Devojka je ponovo zarežala.
- Gde sam!? Koliko sam dovraga ovde!?
- Možeš prestati da vrištiš, kad prestaneš počećemo razgovor ponovo.

Talija se namrštila, osećala je da joj krv u venama ključa. Mrzela je da bude vezana, mrzela je da bude bespomoćna i ranjiva. Duboko je udahnula i smirila se zamišljajući kako će jednog dana upucati tog dosadnog pandura.
- Neću se ponavljati, pričaj.

Nik se blago namrgudio zavrnuvši rukave.
- Predpostavljam da ti je bolje, šteta pa se tvoja drskost oporavlja brže od ostalih osobina koje poseduješ.
- Ne odugovlači nije mi do ćaskanja, Nik.

Provukla je njegov nadimak kroz svoje usne, naglašavajući skovo K. Želela je da bude drska prema njemu, nadajući se da će je tako ostaviti na miru. Ali je znala da ga samo drškošću neće oterati, bio je suviše privržen ovom "slučaju". Lisica je iza njegovog smirenog pogleda mogla da vidi oluju koja je besnela, dajući joj doznanja da Nik ima ličnih razloga koji ga neće ostaviti na miru dok ne uništi obe mafije. Nikolas je ustao i došetao do devojke, njeno lice više nije bilo bledo kao kod beživornog tela i njen puls je izgledao stabilnije.
- Nalaziš se u "Western National Medical Center-u".

Devojka je naglo vratila glavu unazad, udarivši u jastuk. Želela je da ode istog momenta, ali se nije mogla mrdnuti. "Zašto me uporno vode u severni deo grada! Mislim da je više nego očigledno da će me Blood Kings-i ubiti!" Nikolas je pažljivo posmatrao njene pokrete.
- Naše jedinice su te našle da "granici teritorija" u nekom kanalu. Upucana si i imaš više ubodnih rana. Šta se deslo Talija?

Nikolas je pogledao u devojku koja je izgledala potpuno isključeno, njene oči su bile zatvorene i njeno disanje je brzo menjalo ritam...