Ako sutra ne postoji ...

19. DEO

Nakon nekoliko minuta mogla je da oseti kako je Isak spušta, osetila je hladnoću na leđima i zaključila da se nalazi na limenom podu kamioneta. Čula je točkove dok su se ubrzano kotrljali po šljunkovitom tlu i osetila je svaki prolazak točkova kroz rupe na putu. Svom silinom se trudila da uspostavi kontrolu nad sopstvenim telom, znala je da mora da beži odmah ili drugu šansu neće imati. "Za ime Boga, čime me je nadrogirao!? Bože ako postojiš sada je vreme da mi daš doznanja." U trnutku kada je poželela da odustane i preda se, osetila je kako joj se prst pomera. "Definitivno idem u crkvu posle ovoga..." Devojka je još jednom dala sve od sebe i uspešno otvorila oči. Okruživala ju je tama, bez glasa bez pokreta, bila je tu samo ona zarobljena u limenom četvorotočkašu. Odmah je pokušala da ustane, ali njene noge su se idalje pomalo opirale komandama i osećala je jaku glavobolju praćenu talasom vreline u venama. Uz veliki napor je uspela da se uspravi na nesigurnim i drhtavim nogama, uz pomoć jednog od limenih zidova. Šaku slobodne ruke je spustila na glavu i uhvatila sopstvenu kosu stegnuvši šaku. Osećala se kao da će joj mozak ekspodirati i poželela je da vrišti ali nije imala glasa. "Zašto ne prestaje!?" Devojka je snažno zatvorila oči pokušavši da istrpi nesnosan bol u glavi. Uši joj je paralo glasno pištanje za koje je znala da nije stvarno, ali bol je bila stvarna. Pustila se da skizne niz zid sve do poda, gde se sklupčala i stavila i drugu šaku među crne vlasi. Celo telo joj se nekontrolisano treslo zbog neprekidnog bola, njeni obrazi su bili mokri od suza kojima su njene oči pokušale da se odbrane. "Neka prestane, nemogu više, nemogu! Zašto samo ne umrem već jednom!?" Cvilela je stiskajući zube, gušila se u bolu i suzama i po prvi put u životu se bojala. Ne... bila je prestravljena, bila je prestravljena da će umeri u bolu i patnji. I svom dubinom duše je želela da se neko pojavi i upuca je i spasi je mučne smrti. Već petnaest minuta se tresla potpuno sama u crnilu svog zatvora. Bol se nije smanjivala sprečavajući je da razmišlja o bilo čemu drugom sem o patnji kroz koju je prolazila. Nije mogla da posnese više i pustila je svoj glas da se bori vriscima. Ona je bila hladnokrvna, jaka i dominantna, trenirana poput muškarca da se nosi sa svime, da se bori i kada nema šanse, da trpi i ćuti a ipak u ovom trenutku plakala je i vrištala poput malog deteta kome je oduzeta igračka. Nikada nije očekivala da će se nositi sa nivoom bola koji je polako razdirao njeno telo i njen um, njeno telo je gorelo kao da je bačena u plamen. Vrištala je ali nije mogla da čuje svoje vriske, plakala je ali nije više osećala svoje suze, stiskala je šake čupajići kosu. Bila je toliko izgubljena da nije osetila kada je kamionet stao, nije čula kada su se limena vrata otvorila i kada je Isak ušao unutra zatvarajući ih za sobom ili kada je kamionet ponovo krenuo. Sve što je čula bio je neprestano pištanje i prigušeni vrisci koji kao da nisu bili njeni.

* Isak *

Isak je stao pred nju posmatrajući je. Sedela je sklupčana, njeno telo se treslo i znojilo, njeno disanje je bilo ubrzano, njene ruke su bile zavučene među crne vlasi kose vukući ih. Njeni vrisci su ispunjavali tamu i čuli se na daleko. "Zašto je još budna?" Isak je pomislio dok se tama ispunjavala patnjom devojke. Nikada nije doživeo da neko trpi toliko bola više od deset minuta i ne onesvesti se, a ova devojka je to radila već dobrih dvadeset minuta. "Bori se, idalje se bori. Svarno je uporna." Bio je zadivljen, ne samo fizičkom već i psihičkom snagom koju je posedovala ova devojka, ali nije mogao da joj dopusti da nastavi da vrišti. Ako bi neko slučajno čuo, postavljao bi pitanja i policija bi bila umešana. Ali isto tako nije mogao ni da joj dopusti da pati više nego štoje neophodno. Zaslužila je bar malo odmora pre kraja. Smeđokosi muškarac je izvadio bočicu sredstva za omamljivanje i natopio krpicu čučnuvši kraj devojke. Nagao se na zid i jednom rukom je stavio krpicu devojci preko usta i nosa, dok ju je drugom čvrsto držao uz sebe. Devojka je pokušala da se bori i izmugolji se. Pokušala je da skloni njegove ruke se sebe, ali njen stisak je bio slabiji od stiska novorođenčeta, uskoro je u potpunosti prestala da se opire, jer je jedva imala snagu koja je potrebna za disanje...