Ako sutra ne postoji ...

20. DEO

* Talija *

Devojka je počela da ludi, osećala je kako se iznutra raspada. Trudila se da ostane prisebna, ali jel to uopšte moguće u ovakvoj situaciji? Nakon skoro dvadeset pet minuta borbe, kada je pomislila da ne može gore devojka je osetila nekoga kraj sebe. Trgla se jer je samo jedan ovlaš dodir učinio da se oseća kao da je neko prosuo vrelo ulje po njenoj ruci. Ali pre nego što je mogla da se odmakne i pobegne u mrak, ruka se previla preko njenih leđa završavajući se sa šakom oko njenog zgoba. Osetila je kako je ruka vuče sve dok se njeno telo nije sudarilo sa drugum. Svaki centimetar kože joj je goreo, otimala se kako bi pobegla od tog osećaja ali ju je snažna ruka čvrsto držala na mestu. Nije mogla ni da vrišti jer su joj usta i nos bili zapušeni krpicom stisnutom uz njeno lice. Krpica je po smradu podsećala na rakiju. Prestala je da se opire kada je shvatila da jedva diše, ponovo je trpela bol. Želela je da iskoči iz svoje kože. Opojni miris krpice je smirio njene mišiće i uklonio delić bola. Devojka je osetila kako joj se oči ponovo zatvaraju mimo njene volje i sve oko nje nestaje. Njena svest se polako gasi i ona napokon može da odahne, bol je prestao zasada...
Devojka se probudila kada je odetila da se kamionet zaustavlja. Njen vid je bio polu zamućen i idalje je osećala blagu glavobolju i dezorijentisanost. Okruživao ju je polu mrak. Pridigla se u sedeći položaj oslonivši se na šaku leve ruke, dok je desnu šaku sakrila u crnim vlasima kose pridržavajući glavu.
- Pa to je bolelo, baš.

Zarežala je sebi u bradu stisnuvši kapke kako bi ublažila preostali bol.
- Na sreću migrena nakon ovoga mi negine.

Sarkastično je otpuhnula i zatim se štrecnula kraičkom oka ugledavši da neko sedi na drugom kraju kamioneta tik do otvorenih vrata. Prepoznala je Isaka po disanju i odsjaju njegove smedje kose i staklastih očiju na sunčevoj svetlosti. Sedeo je u senci, ali su sunčevi zraci uspeli da zakače par vlasi njgove kose. Devojka se šakama odvukla još par centimetara dalje. Isak ju je posmatrao.
- Ne brini nećeš poživeti dovoljno da bi brinula o migreni.
- Sta to treba da znači?
- O znaš ti. Zajebavala si se i sada ćeš platiti.
- Zašto vodimo ovaj razgovor, Isače?

Lisica je nakrivila glavu, dok joj je Isak prilazio i stajao ispred nje. Nije razumela zašto je samo ne ubije ako su zato tu. "Znala sam da će kad tad biti vreme, nije da želim da umrem, samo ne vredi bežati. Kamionet je sigurno opkoljen, a i nema šanse da prođem pored Isaka, ako moram da umrem okej sam sa tim sve dok je brzo i bezbolno."
- Pucaćeš mi u glavu ili srce?
- Verovatno srce.
- Uredu, može.

Isak je podigao jednu obrvu i prekrstio ruke posmatrajući kako se devojka podiže na noge. Nije odugovlačila i izgledala je neustrašivo.
- Šta nije uredu sa tobom?
- Ne razumem?
- Zar nećeš da moliš ili bežis ili ne znam nešto pokušaš?
- Voleo bi to zar ne? E pa neće moći još i to zadovoljstvo da ti dam. Ja ne molim i spremna sam da umrem, bila sam spremna i pre pa sam i sad.

Lisica je prošla kraj Isaka i stala na vratima kamioneta zagledavši se u nebo, nalazili su se usred nedođije kraj neke litice i lisici se to mesto činilo prelepo. Isak koj je prišao hvatavši je za nadlakticu kako bi je naterao da okrene glavu i pogledaga.
- Slušaj, idalje imaš izbor. Reci mi gde je Markus, reci mi mesta na kojima se Dark Angels-i skrivaju i neću te ubiti.
- Ja nisam izdajica!

Devojka se mrštila gledajući u njegove oči. Izsašli su iz kamioneta i odmah se našli u potpunosti opkoljeni...