Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

1. Pravo lice

Ne usuđujem se da pokrenem glavu, te po prostoriji lutam samo očima. Narandžasti sat, koji svakako ne pristaje uz svetlozelenu farbu koju su obnovili prethodnog meseca, otkucava tri. Pogled mi na trenutak skreće na Veroniku koja sedi pored mene. Plava haljina je takve dužine da su njeni zategnuti listovi potpuno otkriveni kada prebaci levu nogu preko desne.

Uparila je odeću sa belim čizmama koje sežu do zglobova. Plava kosa, uništena hemikalijama, feniranjem i peglanjem, skupljena je u brzinsku punđu.Verovatno se probudila kasno i nije imala vremena da se pogleda u ogledalo pre nego što je istrčala iz kuće - opet. Nije stigla čak ni da se našminka, pa su se isticale pegice i umor od prethodnih mesec dana.

Možda je odlučila da se oproba u ulozi napaćene majke koju sopstveno dete stavlja na tantalske muke? Grupa sa Brodveja mora da je ponosna što ima tako izvanrednu glumicu poput moje majke. Što se tiče nje kao roditelja, u knjizi utisaka jedva prelazi trojku.

Malo duže se zadržavam na prstima koji stežu pismo-torbicu u njenom krilu. Iako lice odaje prisebnost, znala sam da je zapravo besna. Jako besna. Toliko besna da mislim da će polomiti svoje prste ili moje noge ako nam se neko uskoro ne obrati.

U tom trenutku nam prilazi Džeklin Adams, sekretarica sitne građe čija je glava toliko nesrazmerna u odnosu na ostatak tela da je to smešno i žalosno u isto vreme. Kosa sa velikim volumenom samo predstavlja dodatnu muku.

„Gospođo Bejli, direktorka je spremna da primi Vas i Skarlet. Izvinjavam se što ste dugo čekali, ali u školi je prava ludnica ovih dana."

Upućuje mi osmeh, što je trebalo da predstavlja neku vrstu utehe ili podrške, od kojih mi ni jedno trenutno nije potrebno.

Veronika uzvraća blagim klimanjem glave, a zatim previše dostojanstveno ulazi u kancelariju. Gospođica Kolins u potpunosti ignoriše moje postojanje i pogled fiksira na moju majku.

 „Hvala Vam što ste (još jednom) izdvojili vreme da dođete. Sigurna sam da ste jako zauzeti, ali ovo nije moglo da čeka."

„Sigurna sam da nije..."

Pravim se da su slike direktorkinog sina jako interesantne kako ne bih morala da se suočim sa Veronikinim značajnim pogledom, ali i dalje osećam kako me njime probada dok joj okrećem leđa.

Mogao bi da krene na fudbal ili tako nešto... ugojio se.

„Prošlo je nešto više od dva meseca, ali Skarlet i dalje ne uspeva... da se uklopi, ako mogu tako da se izrazim. Više od jedanput smo gledali kroz prste, smišljali izgovore, ali nakon onoga što se desilo prošle nedelje, morali smo dobro da razmislimo i donesemo tešku odluku."

U čije ime ova žena priča? Svoje sigurno ne.

„Zbog kašnjenja, neopravdanih izostanaka sa časova..."

U sopstvenu odbranu, Veronika odbija da mi piše opravdanja od šestog osnovne.

„...preskakanja redovne nastave i povlačenja pojedinih primernih učenika za sobom..."

Ne bi mislila da su Ana Moris i Hana Parker primerne učenice kad bi videla kako se takmiče koja će brže da završi flašu Henesija.

„... i najzad, izazivanja nereda u okolini i unutar same škole..."

Zar nije lakše reći samo „tuče"?

„... veće je odlučilo da udalji Skarlet sa redovne nastave u našoj školi."

Stisnem zube i skupim pesnice dok čekam Veronikinu reakciju. Verovatno nije ni sela zato što je znala šta je čeka kad god sa mnom kroči u direktorsku kancelariju.