Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

4. Iluzije

Stajanje u gomili čini da se osećam kao da se gušim, i sve što želim je da se što pre izvučem odatle. Ne znam koliko je sati jer se nalazim napolju. Ne znam koje je doba dana jer je nebo pokriveno sivim oblacima koji mogu nagovestiti jutro, ali i kasno podne.
Uporno bivam odgurnuta, da li od ljudi koji iz bilo kog razloga hodaju unazad, ili onih koji nemaju nameru da se pomere čak ni kada pokušam da ih gurnem u stranu. U daljini se čuje glas koji odlučujem da pratim, probijajući se još upornije.
Gde je Itan? A Veronika? Da li je Natali u redu?
Kroz glavu mi prolaze panične misli, osećam kako počinjem da se preznojavam, čas mi je hladno, čas toplo.
Počinjem da razaznajem da je glas drhtav, i da reči koje izgovara liče na neku vrstu govora. S vremena na vreme se zaustavlja, da bi udahnuo ili udahnula, a onda nastavlja.
„... Naći ćemo način da ti se odužimo... a do tada spavaj anđele naš, spavaj i čuvaj nas, iako mi tebe nismo mogli da sačuvamo..."
Kada se napokon probijem do prvog reda, prvo što ugledam je rupa u obliku pravougaonika. A onda neko počinje da plače. Tek tada primećujem beli sanduk i činjenicu da su svi oko mene obučeni u crno.
Pokušavam da pogledom nađem osobu čiji me je glas vodio - glas koji je govorio oproštajni govor, ali ispred rake više ne stoji niko. Prilaze četiri čoveka u crnom, i polako počinju da spuštaju bolesno lep sanduk. Plač je sve glasniji, sve dok ne shvatim da zapravo plačem ja, dok su svi oko mene utihnuli. Osećam tugu i bes, ali čini se da nikoga nije briga za to što mi suze liju niz lice i što počinjem da vrištim.
Vid mi je zamućen i odjednom osećam tvrdoglavicu i mučninu, kao da ću se svakog trenutka onesvestiti. Pre nego što nastupi mrak, na nadgrobnom spomeniku uspevam da vidim samo prezime - Benet.

Budim se, ponovo oblivena znojem. Na obrazima osećam nešto vlažno i shvatam da su se suze prenele na javu. Poput prethodne noći, srce mi tuče, a dah mi je kratak usled zbunjenosti i panike prouzrokovane još jednim košmarom.

Dodatnu paniku diže i činjenica da sam sanjala sahranu nekoga ko nosi prezime mog oca. Da li je u pitanju bio on, ili Natali?

A onda slažem priču u glavi. Kako to da niko nije reagovao na moje vrištanje i guranje u masi?

Sanjala sam svoju sahranu.

Ne uspevam da izbrišem sećanje na raku u koju spuštaju beli sanduk, ili deo govora koji priča o anđelu koji nije mogao biti sačuvan. Neobično sam uznemirena, zbog čega mi se pritisak u glavi naglo diže i počinje da mi zuji u ušima. U grlo mi se vraća mučnina, a stomak mi se vezuje u čvor.

Ne sad, ne sad, ne sad!

Grčevito se hvatam za jastuk dok pokušavam da obuzdam vrisak.

Mesecima si se suzdržavala, nemoj sada da odustaneš! Ne dozvoli emocijama da ti komanduju!

„Skarlet? Je li sve u redu?"

Zujanje se stišava, a srce prestaje da preskače otkucaje istog trenutka kada se začuje kucanje na vratima i Natalin zabrinut glas. Još jednom je pokucala i ponovila pitanje pre nego što sam uspela da se saberem i uzvratim.

„Okej sam, Natali, stvarno!"

Kvaka se polako okreće i ona pažljivo ulazi.

„Učinilo mi se da čujem ridanje iz tvoje sobe... jesi li sigurna da je sve okej?"

Čak i u mraku, u njenim očima i načinu na koji je povila ramena vidim neku vrstu neodlučnosti. Izgleda da nije došla samo da proveri kako sam.

„Iskrsao je jedan problem... Primetila sam da mi fali jedan lek protiv mučnine, rekla sam Itanu da ga kupi jutros, ali verovatno je u žurbi zaboravio... A on je sada na terenu i ne mogu da ga uznemiravam..."