Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

20. Pred oluju

Osećala sam se kao da sedim na iglama. Iako je bila udaljena jedva pet koraka, vraćala sam pogled na Loti na svakih pet sekundi, kao da bi mogla da ispari ili pobegne a da ja to ne primetim.

Kako se fokusirala na olovku za usne boje mesa, ponovo sam ustala i prošetala po sobi uzduž i popreko. Vrata su bila otškrinuta tek toliko da čujemo ako neko nailazi, pa da sakrijemo Tumač snova, koji je sada ležao otvoren na mom krevetu. Bila sam previše napeta da bih iznova prelazila preko poznatih redova.

U prizemlju je neko pojačao zvuk na televizoru do maksimuma. Centralni dnevnik se upravo završavao vremenskim izveštajem; prema meteorolozima, pred glavnim gradom Ujedinjenog Kraljevstva bila je vetrovita noć sa pljuskovima u kasnijim večernjim satima, te su savetovali oprez na putevima.

Pogledala sam kroz prozor paralelno sa poslednjim pozdravom spikerke. Zbog uličnih svetla, nisu se videle zvezde, ali ni oblaci koji su se navodno nakupili tokom dana. Divlji kesten koji je delimično sakrivao ulicu se zanjihao. Trgla sam se kada je jedna od dužih grana okrznula staklo poluotvorenog prozora. Smetali su mi šuštanje i podmukli fijuk vetra koji odjednom projuri kroz krošnju.

Uzdahnula sam, uvidevši da mi nema mira, barem ne dok se sve ovo ne završi. A molila sam se da to bude što pre. Okrenula sam se i, napravivši nekoliko koraka napred, susrela sa svojim likom u ogledalu.

Plava haljina od žoržeta koji se tek ovlaš priljubio uz figuru bila je poklon od Itana, za solidan uspeh u školi u toku ove četiri nedelje. I pored magije i fascinantnih snova, škola je bila obaveza, ali i uslov za moj povratak u Njujork. Pre dvadeset dana, jedva sam čekalam, jer sam bila ubeđena da mrzim ovo mesto. Sada zato što znam da me u Americi čeka poduži razgovor sa jedinom osobom koja može da mi da tačne odgovore na mnoga pitanja.

Namestila sam rol kragnu haljine bez rukava i poravnala je više iz navike nego zato što je to bilo neophodno. Dužinom je išla nešto ispod kolena, gde je na jednoj strani bio izrez koji je malo više otkrivao levu nogu tokom kretanja.

Ispeglala sam inače valovitu kosu, što je još više istaklo smeđe korene koji su provirivali jedva dva centimetra iznad crvenih pramenova. Vizuelno duža i sređena kosa učinila je moje okruglasto lice ovalnijim. Oči sam uokvirila tamnoplavim ajlajnerom, skoro identične nijanse kao haljina, dok sam na usta stavila neutralni sjaj.

Nasmešila sam se osobi sa druge strane, koja uzvrati jednako prijateljski. Sa svim četkicama i paletama, šminku sam oduvek smatrala umetnošću i jednim od načina izražavanja i ostavljanja ličnog pečata.

Da sam na nečijem mestu, još bih mogla i da se zaljubim u sebe.

Osmeh je nestao jednako brzo kao što se i pojavio. Nesvesno sam se uhvatila za stomak, iako me ništa nije bolelo. U pitanju je bio neprijatan osećaj koji nisam mogla da objasnim. Mučila me je pomisao na sve što bi moglo da pođe po zlu.

„Sve okej?"

Kroz odraz sam uočila Lotin zabrinuti pogled. Posmatrala me je gotovo sažaljivo; šljokice na njenim krupnim, gotovo sivim očima, zasijaše kada ih je malo spustila. Na sebi je imala beli kombinezon koji joj je đavolski dobro stajao. Pre dva sata sam joj pomogla da isplete dve pletenice, koje je, i pored toga što nisu bile posebno dugačke, uspela da uvije u krunicu oko glave. Bacivši bolji pogled na srcoliko lice, zapitala sam se kako to da je niko nije pozvao na večerašnju žurku.

„Samo me žuljaju cipele", rekla sam ne bih li nam obema skrenula misli sa problema. Nosila sam štikle i ranije, ali su mi pozajmljene srebrne sandale bile za pola broja manje, što je bilo dovoljno da u roku od petnaest minuta osetim neprijatne plikove na stopalima. Potpetica je bila visoka osam centimetara, široka tek toliko da ne poginem hodajući.