Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

11. "Zašto on?"

Pažljivo sam gurnula odškrinuta vrata kako bih provirila unutra. Sobu su obavijali poslednji tragovi tame pre nego što će svanuti. Krevet pored prozora bio je uredno zategnut, gotovo netaknut. Razočarano sam uzdahnula.

Alison se još uvek nije vratila.

Itan je odbijao da komunicira sa mnom posle večere, te sam se jednostavno vratila u sobu. Svetlo je gorelo do jedan ujutru. Pokušala sam da se skoncentrišem na domaći, ali pogled bi mi svako malo odlutao ka prozoru. Čekala sam žute farove Mercedesa. Najzad, kada je prošlo dovoljno vremena da se završe ne jedna, nego tri projekcije u svim bioskopima, odustala sam i od tog zadatka.

Po prvi put u poslednjih nedelju dana, zabrinula sam se za nekoga. A kako i ne bih? Itan je stvarno mogao da je ostavi da prenoći na tremu. Mislila sam da bih tada mogla da joj pomognem, pustim unutra, po potrebi stanem u njenu odbranu.

Što sam više razmišljala, javljalo se duplo više pitanja. Od čega da je odbranim? Od Itanovog trenutnog i u neku ruku opravdanog besa? Ni sama nisam bila načisto sa namerama onog momka, celo veče je ili gledao pravo kroz Itana i mene, ili je bežao očima po zidovima trpezarije na koju se nastavljala dnevna soba.

Krenula sam ka stepeništu, ali mi je na pamet pala ne tako lepa ideja. Predomišljala sam se nekoliko sekundi.

Najzad, ne deluje kao da će se vratiti uskoro...

Ušla sam u Elinu sobu kao da bi neko mogao da me vidi; Itan je pre pola sata otišao na posao, a Natali je bila kod nekog brata od tetke kog dugo nije videla ili tako nešto. Čudno je kako se dan te posete poklopio sa Klausovim dolaskom. Zapitala sam se da li bi Itan onako burno reagovao da je njegova dragocena Italijanka bila tu? Sigurno ne bi hteo da ga vidi iznerviranog.

Alison je oduvek volela sve vrste ukrasa, postere sa motivacionim porukama, ruke su joj uvek bile zauzete nekakvim uradi sam projektima. Bila je dovoljno svestrana da joj nikada ne bude dosadno.

Plavi zidovi sobe u Londonu su, međutim, bili prazni. U jednom uglu stajao je ormar sličan onom u mojoj sobi, a pored njega radni sto i stolica. Kada sam obišla celu prostoriju, primetila sam da nigde nema ni trunke prašine. Jedini dokaz da soba nekome pripada bila je tabla iznad radnog stola, popunjena papirićima koji su zatim pričvršćeni čiodama plastičnih, raznobojnih vrhova.

Prišla sam da bih bolje osmotrila sadržaj papirića. Većinom su u pitanju bili podsetnici, napisani - ili bolje reći nažvrljani - kao da je uvek bila u žurbi. Takođe, datumi na ceduljicama odgovarali su periodu od pre tri godine, dok je još uvek išla u Hejz. Nisam primetila ništa skorije.

Kao da je i od toga odustala...

„pročitaj lektiru za sutra"
„klavir prekosutra u deset"
„turnir u subotu"
„istorija večeras"
„pozovi Hejli u šest da proveriš domaći!"
„dramska sutra od 7:00 do 20:00!"
„sastanak za organizaciju prolećnog plesa - NAĐI HALJINU!"

Mogla sam samo da pretpostavim da se radilo o različitim danima, jer je nekad pisala hemijskom, nekada grafitnom, a ponekad i nalivperom. Sudeći po sadržaju preko koga sam samo preletela, Eli je bila vrlo zauzeta osoba. Razumem zašto bi je upamtili i mlađi i stariji učenici, moja sestra bila je bukvalno svuda!

Nasmejala sam se dok sam čitala primedbu vezanu za prolećni ples. Pokušala sam da je zamislim ruku pod ruku sa tadašnjim najvećim frajerom u celoj školi. Da li su se svi lomili da bi je pozvali ili je ipak bila više zadubljena u ulogu organizatora?