Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

15. U Hodnicima

Ne usuđujem se da otvorim oči, znam da padam i da mi je hladno. U tako presudnom momentu, kada bi trebalo da brinem na kakvoj će se podlozi pad završiti, na pamet mi pada nešto sasvim deseto.

Čekaj, da li sam ja to krenula u paralelnu dimenziju u školskoj uniformi?

Tešim se da ni Kvil nije bolji.

Ali njima trebaju neka oružja za odbranu!

Nije valjda da nosi kojekakve noževe u školu za slučaj da se nešto desi? Kad smo već kod toga, koliko sam tačno zaštićena dok ne pronađem njih dvojicu?

Samo što sam to pomislila, osetila sam čvrsto tlo pod nogama. Zbog mraka koji me okružuje, na trenutak sam zbunjena i zaboravljam zašto sam zapravo ovde. Koga prvo da potražim, kako ću uopšte znati da idem pravim putem?

Iz nepoznatog pravca čujem preteće šuškanje i komešanje glasova. Senke, odmah sam pomislila i refleksno stisla narukvicu koju mi je dao Kvil. Šta bi on rekao da je sada sa mnom?

U glavi motam film i vraćam se na dan kada smo se upoznali, kada sam se prema njemu ponela kao pravi idiot. Nije kao da je sada mnogo drugačija situacija, ali mislim da me njegovo prisustvo smiruje.

Fokusiraj se, Skarlet! Skoro mogu da ga čujem kako izgovara. Ne - fokusiraj se, Crvena!

Osećam kako se narukvica u mojoj šaci greje i odjednom je toliko vrela da ne mogu više da izdržim, pa otvaram dlan. Svetlost koja me na trenutak zaslepljuje omogućava mi da vidim put pred sobom.

Tek sam tada postala svesna činjenice da je podloga na kojoj sam stajala bila drvena... i da se ljuljala. Pogledala sam ispred sebe, pritom vodeći računa da ne ispustim komad nakita iz kog je isijavao srebrnkasti sjaj zahvaljujući kome sam mogla da vidim most na čijem sam početku stajala, kao i provaliju koja se pružala ispod istog.

Jedva dovoljno širok za jednu osobu, ponovo se preteće zaljuljao. Zgrabila sam užad koja su predstavljala jedini oslonac telu nad kojim sam odjednom izgubila kontrolu; kolena su mi zaklecala, na čelu su mi izbile graškice znoja, a usta osušila. Oko mene ponovo odjekuje smeh.

Smeju ti se, primećuje glasić u usamljenom uglu moje podsvesti. Snažno odbijam tu misao od sebe i sećam se sam čula o Svetu Snova pre ovog trenutka. Kroz glavu mi munjevitom brzinom prolaze Aronovi komentari na moj ulazak i ključne reči: iluzije... podvale... borba...

Tako je! Ovo nije ništa više od obične iluzije. Dok god sa sobom nosim njihovog najvećeg neprijatelja; svetlost; neće se usuđivati da napadnu. Biće još lakše kada se budem našla pored dva Mesečara.

Kao da mi čitaju misli, Senke počinju da reže iz svojih mračnih uglova. Zakoračila sam napred oprezno. Zatim još jednom. I još jednom. Svetlost koju isijava narukvica je jača sa svakim korakom koji napravim.

Nakon deset udisaja i izdisaja, što je otprilike sedam koraka, počela sam da se krećem sigurnije, a onda i brže. Mrmljanje i smeh bića iz druge dimenzije je glasnije; moram stalno da se podsećam da mi ne mogu ništa.

Moje srce je počelo da tuče upozoravajuće tek kada je preteći smeh nestao. Ukopala sam se u mestu dok mi je telo slalo signale da nešto nije u redu. Osluškivala sam, u potrazi za bilo kakvom anomalijom u prostoru koji me je delio od druge strane mosta - koju nisam ni videla.

I bila sam u pravu. Samo što sam se okrenula, uvidela sam da drvene daske koje sam već prešla propadaju jedna za drugom.

Pronađi Helen, podsetila sam se i dala u ludi trk. Zaboravila sam na oslonac i uzdala se u sposobnost da održim balans dok trčim. Grabila sam napred krupnim koracima, potisnuvši bol koji se vrlo brzo javio u plućima i stomaku. Nisam smela da se osvrnem, plašeći se gubitka dragocenog vremena. I dalje ni traga kraju mosta i čvrstom tlu.