Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

9. Demoni prošlosti

„Imala sam šest ili sedam godina kada sam prvi put dobila napad panike. Zujanje u ušima, plitko disanje, utroba koja se penje do grla... Mislila sam da se ljudi tako osećaju pred smrt."

Uzdahula sam, tek toliko da sredim nagomilana sećanja i emocije koje su me ponele.

„Vrteška je iskočila iz ležišta. U toku pada sam zaradila čvorugu i posekotinu na glavi. Sve oko mene je počelo da se vrti, ispred očiju su mi igrale crne tačkice. Odjednom više nisam imala kontrolu nad sobom, Veronika kaže da sam se tresla na putu ka urgentnom centru."

Sklonila sam kosu na mestu gde je razdeljak pokrival ružni ožiljak dug 3 centimetra.

„Tri kopče i trauma za ceo život. Najbolji način da se zapamti detinjstvo, jelda?"

Nasmejala sam usiljeno. Prošlo je dosta vremena od kad sam zadnji put razmišljala o incidentu zbog kog mi se činilo da nikada neću moći da živim normalno. Tešila sam se činjenicom da uvek ima ljudi, dece mog uzrasta, koji proživljavaju mnogo gore stvari.

„Od tada se plašim vrtoglavica, padanja i brzine, što je u neku ruku ironično jer niko ne bi rekao da se ja ičega plašim, pogotovo ne adrenalina koji brza vožnja nosi sa sobom. Ali od tog dana, narednih osam godina, dobijala sam napade panike barem dva puta nedeljno. Nekad je bilo iz čista mira, ali uglavnom zato što sam izmišljala razne stresove koji su sve pogoršavali.. Veronika posle tri godine nije imala više ni živaca ni sredstava da me šalje kod psihoterapeuta."

„Šta se desilo kad si imala 15 godina?"

Kvilovo pitanje me je vratilo u sadašnjost.

„Molim?"

„Rekla si da je trajalo 8 godina. Šta se desilo posle tog perioda?"

Ponovo sam pred sobom videla slike dana kada sam odlučila da sprečim svaki naredni napad. Razmišljala sam da li vredi ići toliko u detalje, pogotovo zato što o tome razgovaram sa osobom koju poznajem manje od nedelju dana.

„Nisam mogla da dozvolim da me poremećaj sputava. Skretala sam misli na nešto deseto, maksimalno izbegavala vožnje..."

A onda sam došla u London i sve se nakupilo: raskid, Natali, Itan, čak i Eli, zatim oni napadi. Brza vožnja nije imala nikakve veze sa uzrokom panike, mom mozgu je samo trebao povod da pukne kao balon od sapunice.

Stajali smo pored puta, naslonjeni na motor, a kada sam se ponovo ispravila drhtavica je nestala i konačno sam osetila da imam dovoljno snage da nastavim.

„Izvini za onaj ispad malopre... Mogla sam da nas ubijem dok kažeš keks."

Sva sreća pa smo završili samo sa ogrebotinama na dlanovima i kolenima.

„Nema veze. Koliko god bolesno zvučalo, bilo je interesantno."

Kunem se da je on jedini dečko kome će pasti na pamet da kaže tako nešto, ali opet me je naterao na smeh.

Pogledala sam ga malo bolje dok je još jednom, za svaki slučaj, tražio neke ogrebotine ili kvar na motoru.

Šta je, dođavola, onaj odgovor značio?

Beleg sa kojim su svi poput njega rođeni? Tražila sam objašnjenje a dobila sam još veću misteriju. Opomenula sam sebe da je obećao detalje kada stignemo tamo gde smo se uputili. Samo što ja nisam imala pojma gde i kada će se to desiti.

„Kvilou, gde idemo?"

Pokušavala sam da zadržim pitanje koje bi bilo ko normalan pitao i pre početka puta. Ja sam, međutim, odlučila da verujem Kvilu.