Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

7. Tetovaža

Skarlet

Kvilou je bio u pravu kada je rekao da će mi prići mnogo nepoznate dece. Među njima su bili i neki maturanti, a svi su se pitali ko sam, odakle sam, kakve veze imam sa Alison i - šta ona trenutno radi.

Zato sam kao na iglama dočekala zadnje zvono. Istrčala sam iz učionice, zatim niz hodnik i dva reda stepenica, onda još jedan hodnik. Srećom, pamćenje me i dalje dobro služi, te nisam promašila izlaz. Kada sam se ponovo našla napolju, udahnula sam kao da sam u toj zgradi provela šest meseci, a ne šest sati. Svež vazduh bio je uprljan mirisom smoga.

Međutim, ni tu se nisu završile moje nevolje za danas. Prišao mi je neki momak sa jačim akcentom i zatražio ne moj, već Elin broj telefona. Sad već nisam znala šta da radim. Pitala sam ga odakle poznaje moju sestru, na šta je samo slegnuo ramenima. Odlučila sam da ga odbijem, računajući da mu takva informacija ne bi trebala da je zaista njen prijatelj.

„Štagod, nije kao da je neka od vas dve nešto specijalno."

Samo što sam se okrenula, počeo je da mrmlja sebi u bradu, ali tako da ga i ja čujem.

„Šta si rekao?", opet sam stala naspram njega. Naravno, nije se ni pomakao.

„Glumiš da si nešto posebno samo zato što te zabole za školu. Alison se pravila da je mnogo interesuje svaka moguća lekcija, svaka moguća školska svečanost. Onda se obe okrećete i pravite da vam tolika pažnja ne laska. Nemaš ti pojma ko ti je bila sestra!"

„A ti si, koliko vidim, veliki mudrac, je l' da? Ljudi poput nje ostaju u istoriji ove škole i sveta, a zmije sa metarskim jezikom poput tebe propadnu čim izađu odavde."

Uzdahnula sam kada se pored mene ponovo pojavio Kvilou. Drugi momak je u odnosu na njega sada ličio na mrava.

„Prošetaj, Hadžense. Ne želimo da se mama zabrine što kasniš tri minuta i deset sekundi."

Hadžens je ućutao, uputio mi još jedan preteći pogled i napustio scenu.

„Kao što rekoh, neću uvek biti tu."

„Ali sada si tu", slegnula sam ramenima. Obećala sam sebi da se više neću odazivati na pitanja o Eli. „Ali mogla sam i sama da ga se rešim."

„Znaš da sam zapravo bio ozbiljan, zar ne?", čujem Kvilov glas nekoliko metara iza sebe dok pokušavam da što pre izađem sa školskog poseda. Ne mili mi se pomisao na domaći iz matematike i bilo kakvu upotrebu čiste logike, formula i unapred određenih pravila, iako svi znamo da ga neću uraditi.

„U vezi čega?"

„U vezi obilaska. Štaviše, možemo odmah da krenemo!"

„Ah, što se toga tiče... Nisam, ono, zainteresovana." Radije bih sedela i celo poslepodne piljila u plafon uz Lanu Del Rej koja peva o Holivudu, suicidnim mislima i vezama sa starijom bogataškom gospodom. „A i nisam sigurna da bi mi Itan dozvolio."

„Pitao sam ga juče. Slaže se da bi ti dobro došlo da se skloniš iz onog usamljenog kvarta."

Morala sam da se zaustavim i duboko udahnem kako bih se smirila. Ko on misli da je da me komentariše sa rođenim ocem?

A onda mi je sinulo. Okrenula sam se na peti. Kvilou je stajao iza mene, sa rukama u džepovima, mirno čekajući odgovor.

„Od kad poznaješ Itana?", pitala sam.

„Od kad se doselio u kuću pored naše. Mada, mislim da se nije tada preselio u Evropu, možda godinu dana ranije..."

„Dobro, u redu, shvatila sam." Prekinula sam ga. „A Alison?"