Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

2. Žuti kofer

Prislanjanje glave uz prozor automobila u filmovima obično se koristi kako bi se pojačao efekat patetike u priči. Dodajte još malo kiše koja dobuje po krovu i dobili ste tužnu scenu bez ijedne izgovorene reči. U realnosti, postoje velike šanse da završite sa čvorugom, jer se vozilo kreće i trese i vas i prozor.

I tako sam provela pola sata u automobilu, glave naslonjene na prozor, samo kako ne bih morala da sretnem Veronikin pogled. Bila sam prinuđena da sednem na suvozačko sedište, jer je moj kofer zauzeo zadnji red a gepek, naravno, nije bio dovoljno širok da ga prihvati. Plašim se da će svakog trenutka krenuti sa pitanjima koja joj se verovatno motaju po glavi od kad sam se vratila kući uplakana, moleći je da me istog trenutka vozi na aerodrom i kupi kartu za London u jednom smeru.

Zadnje zajedničke trenutke provele smo u tišini, koja nije bila toliko neizdrživa koliko i moja želja da što pre pobegnem odavde. Čudno koliko je vremena potrebno da vas neko natera da zamrzite ceo grad. Kao da bi iza svakog ugla mogao da iskoči neki Gabrijel ili da mi još neka Moli zabije nož u leđa. Shvatam da su svi koje sam upoznala u poslednjih nekoliko godina bili uz mene samo kada je trebala da se pravi neka akcija. Osećaj izdaje nije mi bio stran, ali to ne znači da svaki put nakon prvog nije boleo.

Iako sam izvukla kofer i zaputila se ka terminalu ne čekajući je, znala sam da Veronika neće dopustiti da se ukrcam bez njenog nadzora. Iza sebe čujem njen marševski hod u potpeticama, koji lagano usporava, kao da želi da zadrži pristojnu distancu umesto da me prestigne. Narednih petnaest minuta prolazi u ostavljanju prtljaga, proveravanju pasoša i karte. Ni ne osećam prisustvo sopstvene majke sve dok ne završim sve te radnje.

Uhvatila me je za ruku i okrenula tako da sam morala da se suočim sa njenim upitnim pogledom.

„Šta je bilo ono sinoć?"

Eto, napokon je rekla šta je muči celo jutro!

„Avion ne čeka nikoga...", pokušala sam da se izvučem ali to ju je samonateralo da pojača stisak.

„Zabrinuta sam, Skarlet. Da se nije nešto desilo sa onim dečkom?", pokušava da me izazove da odgovorim, ali ostajem pri svojoj odluci da joj ne kažem apsolutno ništa. „Da ti nije, možda, uradio nešto nažao?"

Otme mi se kratak sarkastičan smeh. „Ništa za šta se ti i tata već niste pobrinuli."

Slomio mi je srce.

Njen stisak popušta, pa napokon mogu da izvučem šaku iz njene. Razmišljam koje reči pozdrava da joj uputim.

„Pa, uživaj u novom devojačkom životu!", odlučujem se za najgoru varijantu, pre nego što se okrenem i uputim ka delu za ukrcavanje. Možda je čekala da se okrenem, ili barem značajno zastanem i razmislim o tome. Ali kako da opravdam svoj status večite buntovnice ako ne krenem ka novom životu bez kajanja i lažnih osmeha?

***

Nakon skoro sedam sati provedenih u ekonomskoj klasi, pored nervoznog hispanoamerikanca čiju nijednu reč nisam razumela, avion je sleteo na London City Airport u šest i petnaest poslepodne po lokalnom vremenu. Na telefon mi stižu obaveštenja o propuštenim pozivima; dva nepoznata broja sa prefiksom +44. Levom rukom držim kofer, dok mi palac desne lebdi iznad opcije uzvrati poziv. Mogu da naslutim ko je, ali kako bih se predstavila?

Hm, ćao, ja sam tvoja ćerka. Mislim, to verovatno znaš. Ne, ne starija, ona koju sada nećeš moći da prepoznaš jer se između sedme i šesnaeste godine dešavaju bitne promene, kao što je pubertet i... hm, ženske stvari?

Ne, to bi zvučalo još gore kad bi se reklo naglas. U kakvom uopšte svetlu želim da mu se prikažem? I da li uopšte mora da bude svetlo? A možda ga Veronika nije obavestila o mom dolasku i sad moram da tražim smeštaj sa novcem koji imam u torbi.