Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

3. Gosti

Nalazim se u šumi, okružena mrakom i tišinom. Pod bosim stopalima osećam travu. Osvrćem se, očekujući nešto. Nešto što mi se približava, ili pak uhodi, već duže vreme. Osećam se kao da sam prevalila kilometre, i zbog toga sam sada ukopana u mestu, bez snage da se pokrenem i pobegnem.
Ali od čega?
Šuštanje lišća i povetarac koji me odjednom zapahne podsećaju me da je nešto u blizini i da bi verovatno bilo bolje da požurim.
Ali gde bih otišla?
Javlja se neprijatna pomisao da bi možda trebalo da se predam, jer ako nastavim da trčim, samo ću ga još više razbesneti. Znam da voli da se igra mačke i miša.
Ponovo šuštanje. Ovaj put mi ne promiče senka koja se na trenutak pojavljuje na obližnjem stablu. A zatim na još jednom. Pa ponovo.
Da li su došli u grupi?
Pre nego što uspem da odgovorim na to pitanje, crna ruka koja se pojavljuje niotkuda hvata me oko vrata. Više ne osećam tlo pod nogama. Lebdim u vazduhu, pokušavam da se izbavim iz čeličnog stiska ali uzalud. Polako gubim kontrolu i, najzad, posustajem sve do trenutka kada moje telo postaje mlitava masa i mrak me potpuno obuzme.

Ispravljam se u krevetu i halapljivo udišem vazduh dok mi srce udara kao da će svakog trenutka iskočiti iz grudi. Osećam kako me obliva hladan znoj, a kosa mi je ulepljena i mokra zbog istog. Prolazi nekoliko trenutaka ošamućenosti dok shvatim gde se nalazim i šta se dešava.

„To je bio samo san... samo ružan, odvratan san..."

Moj šapat se gubi u polu-tami nepoznate sobe i suze mi naviru na oči od olakšanja.

Košmar je bio toliko realan da nisam imala hrabrosti da ponovo zaspim, grčevito se držeći za pokrivač, plašeći se da će se biće iz sna pojaviti ispred mene ako se usudim da skrenem pogled. Ruke stavljam na vrat, misleći se da ću napipati nekakvu modricu ili ožiljak koji je mogao da nastane od snažnog stiska koji mi je i dalje u glavi. Noćna mora koja više podseća na daleko sećanje.

Ponovo me podilazi jeza. I u košmaru mi je bilo hladno. Prevlačim pokrivač preko ramena. Tešim se da će uskoro svanuti, ali ne znam tačno kada jer se plašim da rukom posegnem ka telefonu na toaletnom stočiću pored kreveta.

Jednu večnost kasnije, konačno skupljam dovoljno hrabrosti da uzmem telefon. Na zaključanom ekranu čitam brojeve - četiri, pet i jedan.

Stres vezan za noćnu moru je prošao, ali prevrtanje mi je dosadilo tek kada su moja creva zakukala. Nisam okusila ništa još od poletanja, a kada sam ušla u Itanovu kuću i videla njegovu trudnu ženu, apetit mi je ispario. Pokazali su mi put do sobe, brbljajući o tome koliko je ovaj kraj miran i divan i kako ima dosta dece mojih godina sa kojom bih mogla da se družim (iako mi je bilo teško da poverujem u tu činjenicu). Klimala sam glavom na sve što su rekli, u neku ruku se plašeći da, ukoliko pokušam da odgovorim, pokvarim raspoloženje ili njihov prvi utisak o meni.

Soba je bila mala, ili barem manja od one koju sam imala u Njujorku. Miris osveživača vazduha meša se sa mirisom nedavno opranom posteljinom, još jedan pokušaj da se osetim dobrodošlom u nepoznatom okruženju. Zidovi nežne, nebo-plave boje imaju neku vrstu relaksirajućeg efekta, koji nije delovao na moje napete živce. Od nameštaja sam primetila sivi ormar, pisaći sto ispred polu-otvorenog prozora i krevet sa njegove leve strane.

Dugo sam ležala sklupčana na hladnom belom pokrivaču, budna, nehotice osluškujući dešavanja u prizemlju: zveckanje escajga i tanjira, neka vrsta utakmice na televizoru, žurni koraci i glas koji pevuši pesmu na italijanskom. Usledio je Natalin i Itanov poduži razgovor čije teme nisam mogla da čujem, niti sam se trudila, jer me je san savladao nedugo nakon što je kiša počela da dobuje po prozoru.

 Iz razmišljanja me je prenulo lupanje vratima, praćeno Itanovom vikom.

„Kako to misliš da te ne očekujem do sutra ujutru?! Gde si se to vukla sinoć?"