Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

Prolog

Sedam godina ranije

Devojčica je sumnjičavo pogledala nepoznatog čoveka koji je stajao ispred kuće.

Nikada nije videla crnu auru.

A opet, bila je sigurna da je svetlost - ili bolje reći tama - koja je talasala oko njega bila boje neba posle ponoći.

Nasmejao se. Tako nasmejan, lepo obučen i začešljan, možda i ne bi predstavljao pretnju, da ga devojčica nije prozrela jedva dve sekunde nakon što je otvorila vrata. Sudeći po strančevom izrazu lica, on to nije znao. Sagnuo se tek toliko da bude na nivou desetogodišnjakinje. Zelene oči mu se zacakliše, uvećavajući jezivu atmosferu.

„Da li je neko od starijih kod kuće?", upitao je. Mirisao je na kolonjsku vodu i pastu za zube. Devojčica je osetila kako joj dah staje na sekund. Nije dugo razmišljala o odgovoru.

„Ne."

Zatvorila je vrata pre nego što je uspeo da kaže još nešto. Zaključala je obe brave, zatim je otrčala u svoju sobu na spratu i posmatrala čoveka sa prozora. Još nekoliko trenutaka je stajao ispred kuće, razgledajući je više nego što se činilo da je nužno. Devojčica je posmatrala kako se udaljava i polako postaje crna tačkica na kraju njihove ulice. Zelene oči urezale su joj se u pamćenje. Više od svega, sada ju je zanimala tama koju je nosio sa sobom.

„Ko je to bio, dušo?"

Olakšanje koje je osetila kada je čula mamin glas bilo je zabrinjavajuće. Prstom je pokazala na put, ali stranac je već nestao. Slegnula je ramenima.

„Pitao je da li ima starijih..."

Kada se okrenula kako bi pogledala majku, u njenim očima su se skupljale suze.

„Ja... slagala sam..."

Zatečena iznenadnom promenom, mlada žena se za tren oka našla pored ćerke i počela da nežno sklanja tragove plakanja sa bledih obraščića. Potresla se jer nije volela laganje. Mama je govorila da hrabri ljudi uvek govore istinu.

„U redu je mila, rekla sam ti na ne puštaš nepoznate ljude unutra...", čučnula je kako bi ćerka mogla da nasloni glavu na njeno rame. Sačekala je da se smiri pre nego što se odvojila i ponovo je pitala šta se desilo.

„Nije bilo svetla...", devojčica je šmrcnula, spremna da opet zaplače, kada ju je majka pitala:

„Misliš nije bio kao mama? Dušo, rekla sam ti da niko na svetu nije sasvim čist."

Međutim, nije bila jedina koja je bila sasvim sigurna u ono što priča.

„Ne, ne, uopšte nije bilo svetla! Bio je crn! Mnogo sam se uplašila!", ponovo je briznula u plač. Mama je nije odmah zagrlila, ali kada jeste, privukla ju je bliže i stisnula jače nego ranije. Milovala je ćerku po glavi dok je ridala i kvasila njenu tek opeglanu majicu.

„Dobro je, u redu je... Dobro si postupila..."

Trebalo joj je dobrih pet minuta da umiri devojčicu. Zagledala se u oči koje su isuviše podsećale na njene.

„Mama?"

„Kaži, dušo."

„On je bio magijskog porekla..."

U to, već, majka nije smela da sumnja. Još kada je njen dar počinjao da se ispoljava, primetile su da je aura magijskih ljudi jača od onih koji to nisu.

„Slušaj me, malena. Ti i ja, mi se ne mešamo sa ostalima. Možda ti se učini da su nam slični, ali mi nemamo ništa zajedničko sa njima. U redu?"

Mi. Nas dve.

Zahvaljujući tom sitnom triku, ponovljenom bezbroj puta, devojčica je zaista verovala u sve što joj je majka govorila. Kao da su same na svetu, u svojoj kućici gde ih niko ne uznemirava, gde mogu da budu ono što jesu. Savršeno su razumele jedna drugu, i ta međusobna podrška i ljubav bila im je sasvim dovoljna već pet godina.

Pitanje je, samo, koliko će još dugo devojčica moći da živi u takvim iluzijama.