Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

5. Sećanja

Dočekala sam zoru i trenutak kada se Itan vraća na posao, a Natali mu uz dobro jutro služi jaja i slaninu. Narednih sat vremena protekli su mi u istezanju napetih mišića i pokušaja da ispod tuša oribam preostalu prljavštinu od sinoć. Prošištala sam kroz zube kada je vrela voda došla u kontakt sa mojim desnim ramenom.

Da nije iščašeno?

Još nekoliko minuta sam stajala ispred ogledala posmatrajući sivi obris tek nekoliko milimetara iznad ključne kosti. Modrica nije bolela, ali je bila dovoljno velika da se primeti; biće još gore kada promeni boju.

Iz kupatila sam izašla oko sedam, mentalno se pripremajući za lavinu pitanja o sinoćnjim dešavanjima i misterioznoj modrici o čijem poreklu znam koliko i njih dvoje. Iz kuhinje je dopirao miris palačinki od kog mi je pošla voda na usta. Zaustavila sam nagon da potrčim niz stepenice kada sam u prizemlju čula Elin glas. Raspravljala se sa našim ocem dovoljno glasno da mogu da primetim, ali ne i da razumem bez dobrog usredsređivanja.

„... i ti opet praviš isti problem!"

„Ne vidim od kad provođenje dana sa dečkom predstavlja problem", odgovara kao da mu objašnjava nešto što je očigledno.

„Predstavlja, i te kako predstavlja kad se vucaraš sa najvećim ološem u Londonu!"

Itanov ton je sve netrepeljiviji i viši.

„Zamolila sam te da ga ne nazivaš takvim banalnim imenima!"

„Nemaš ti mene šta da moliš, nego ćeš lepo da prekineš svaki kontakt sa njim!"

„Ne možeš da me teraš na tako nešto! Ja imam devetnaest godina!"

Mogu da predvidim kako će se ova rasprava završiti pa brzo silazim dok joj Itan uzvraća.

„Pod mojim krovom važe moja pravila, i ti to vrlo dobro znaš!"

„Jao, što sam gladna! Natali, je l' ja to mirišem palačinke?", vičem dok ulazim u prostoriju. Moja maćeha, naizgled uneta u umeće razlivanja smese po tiganju, se okreće i ne promiče mi uzdah koji ispušta. Laknulo joj je.

Itan i Eli se vraćaju doručku dok uzimam tanjir sa mojom porcijom. Prelazim pogledom preko stola, zatim otvaram frižider.

„Nema javorovog sirupa?", pitanje nikome nije posebno upućeno, pošto i dalje zurim u police osvetljene žutom svetlošću. Primećujem da najviše ima voća i zelenog povrća ali u oči pada najviša polica, koja je pretrpana slatkišima, većinom upakovanih u kutije. Itan bi očigledno otišao na kraj sveta za svoju trudnu suprugu.

„Nekvalitetno, nezdravo i skupo", Itan mi odgovara.

„Zdrava hrana je precenjena i još skuplja", komentarišem kada odustanem od potere za slatkim prelivom i zadovoljavam se džemom od jagoda, iako nisam najveći fan kombinacije džema i palačinki.

Tišina je zavladala tek dovoljno dugo da progutam prvi zalogaj, kada je naš otac ponovo progovorio.

„Znaš, Skarlet, ovde nisi tek na nekom odmoru ili kako bi Veroniki dala malo slobodnog prostora."

Stvarno? Jer meni se čini da je upravo to slučaj...

Ugrizem se za jezik u poslednjem trenutku.

„Aha."

„Razgovarao sam sa tvojom majkom i došli smo do zaključka da ne bi bilo loše da počneš da se socijalizuješ sa decom koja se ne izdvajaju svojom pojavom, ili koja su barem drugačija od društva na koje si navikla u Njujorku."

Ovo ne ide na dobro. Ovo sto posto ne ide na dobro!

Obustavila sam sve radnje kako bih pažljivo saslušala šta ima da kaže.