Hvatači snova: Lucidni snovi ✔

10. Oči boje ponoći

U Hejzu nije bilo mnogo dece koja bi odgovarala mojim standardima, te sam morala da se zadovoljim druženjem sa grupicom koju su činile tri devojke čija imena nisam mogla da upamtim, ali čini mi se da su Eni, Hejzel i Džoana. Sve tri su volele da brbljaju, a kako nisu bile naročiti fanovi većine svojih vršnjaka u školi, nije bilo teško saznati najsitnije pojedinosti o bilo kom učeniku, bile to istine ili samo gomila laži. Ne mogu da kažem da nije bilo zanimljivo, ali već drugog dana kontakta sa njima osetila sam premor od silne priče i svežih tračeva.

Drugi čas po rasporedu je fizičko. Plavušica krupnih crnih očiju - pretpostavila sam Džoana - žurila je zato što je prošle nedelje preskočila čas, te joj je nad glavom visio treći neopravdani izostanak.

Eni, zelenooka brineta, nije bila naročito zainteresovana. Sve vreme je govorila kako jedva čeka pauzu za ručak kako bi mogla da ispuši jednu ili dve cigarete. Po njenom vrlo neprijatnom dahu zaključila sam da toj ni žvake više ne pomažu. Naravno, profesori su sigurno morali da primete tu činjenicu, ali je nikada nisu uhvatili na delu, pa je za sada lako prolazila.

Hejzel, još jedna plavuša, najniža među njima, ćeretala je o nekom maturantu za kog se raspitivala kod njegovih drugova. Izgleda da su mu skrenuli pažnju, ali joj i dalje nije prišao. Naljutila se kada sam joj rekla da jednom maturantu ne priliči da se zabavlja sa curicom iz desetog razreda. Dobro sam znala o čemu pričam; Gabrijel me je zasipao komplimentima i obećanjima, ali je njegova sklonost ka muvanju drugih zauzetih devojaka bila neka vrsta javne tajne.

Da li je moguće da sam i ja bila samo još jedna devojka koja je jurila nedostižno?

Dok sam se presvlačila, osetila sam da me neko posmatra. Susrela sam se sa Lotinim pogledom, previše prodornim za tako svetle oči. Nije se trudila da sakrije znatiželju. Namrštila sam se i zalupila vrata ormarića, primetivši kako su joj se ramena trznula na zvuk.

„Skarlet, požuri, delimo se u timove za odbojku!"

Učinilo mi se da na Lotinom licu visi podrugljivi osmeh, ali Eni me je tako brzo izvukla iz svlačionice da nisam stigla bolje da pogledam. Čim smo ušle u salu, prišla nam je devojka koja se predstavila kao kapiten tima koji me je, izgleda, izabrao dok nisam ni bila prisutna. Muški deo odeljenja je uveliko igrao košarku.

Slegnula sam ramenima i zamolila kapitenku da se ne trude da mi dodaju loptu osim u slučaju krajnje nužde. Na te reči je napućila usne, kao da želi da dobro razmisli o predlogu.

„Sećam se Alison kao najboljeg tehničara u školskom timu. Prava je šteta što nemate iste afinitete, a ako ćemo iskreno, i ne ličite."

Izvila sam obe obrve, sa mukom suzdržavajući bes. Kako to da svi u ovoj prokletoj školi obožavaju da mi igraju po živcima i testiraju strpljenje?

Ne pokazavši ni trunku uzrujanosti, pogledala je preko mog ramena i dozvala neku Helen. Osmotrila sam je dok se približavala. Kovrdžavu crnu kosu je digla u rep. Bila je prilično visoka. Njeni bokovi, zadnjica i butine pristojno su popunjavali sivu trenerku koju je uparila sa belom majicom.

„Zamenićeš Skarlet u prvoj postavci." Prstom je kratko uperila u mene. "Ali ne osećaj preveliku potrebu da je dozivaš sa klupe, čini se da ne voli timski rad."

Htela sam nešto da dodam, kada sam osetila peckavi bol ispod ključne kosti. Nije bio lokalizovan, već se ubrzo proširio na ceo grudni koš. Ovo nije ličilo na klasičan napad panike, što me je dodatno uplašilo. Pred očima mi je igralo milion belih tačkica.

Sve je prestalo odjednom, isto kao što je i počelo. Helen me je gledala sa pomešanim osećanjima, kao da ne zna da li da se zabrine ili napravi da ništa nije videla zbog kapitenke koja ju je čekala.