JUST FRIENDS (Harry Styles I sezona)

Just Friends - Prolog

Vikend proveden sa bratom prošao je prebrzo. Uživanje u suncu ranog proleća i izležavanje na travi u parku, kao i vožnja biciklima učinili su da se opustim i ne mislim o predstojećoj nedelji. Duboko sam uzdahnula od same pomisli na to.

,,Steph...''-Liamov glas me trga iz misli. ,,Jesi li dobro?''-briga u njegovom glasu i pogledu je gotovo opipljiva. Zapanjujuće je što sa svega šesnaest godina zvuči, izgleda, pa čak se i ponaša kao odrastao muškarac.

,,Da.''-upućujem mu slabašan smešak i okrećem glavu nastavljajući da gledam ispred sebe. Pluća mi se sužavaju kako se približavamo zgradi koja će do sledećeg vikenda predstavljati pakao za mene.

Stali smo. Nalazimo se na uglu zgrade pored koje se nalazi moja. I to je to. Vreme je da se pozdravim sa Liamom. Zašto mi to tako teško pada? Pa videću ga za par dana.

Čujem njegov dubok uzdah, ali još se ne usuđujem da ga pogledam. Samo par sekundi mi je potrebno da duboko udahnem i zadržim suze. Naravno, sačekao je da se i to dogodi pre nego što me je privukao u svoj čvrst i topao zagrljaj.

,,Još godinu i po, Steph. Čim napunim osamnaest, izvući ću te odatle. Obećavam.''-njegov glas se gubi u mojoj kosi preko koje prolazi svojom velikom šakom. Uživam u njegovom zagrljaju. Osećam se zaštićeno i sigurno.

Polako se odmiče od mene i ljubi me u čelo. Srce mu lupa sve brže jer znam da ću sada morati da se odvojim od njega.

,,Vidimo se, Liam.''-moj glas je tih. Brzo se smešim i sklanjam pogled sa njega. Podižem glavu i gledam ka ulazu u moju zgradu iz kog istrčavaju neki tipovi. Jedva da sam napravila jedan korak kada sam začula kako Liam izgovara moje ime i u sledećoj sekundi me povlači za ruku tako da se nalazimo na drugoj strani zgrade. Nesvesno počinjem da trčim dok me Liam vuče za ruku u smeru iz kog smo malopre došli.

,,Brzo!''-viče. Odjednom se naglo zaustavlja i povlači me u uski prolaz između dve zgrade. Pribija me uz sebe tako da mogu da čujem njegovo teško disanje, kao i da osetim kako mu se grudi brzo i jako podižu i spuštaju.

Ne znam ni sama koliko smo tako stajali. Možda nekoliko sekundi, minuta, sati... Vreme kao da je stalo. Tišina je vladala. Moj mozak je konačno povratio funkciju kada sam podigla glavu.

,,Liame...''-moj slabašan glas ga tera da spusti pogled na moje oči. ,,Ko su ti ljudi?''-na moje pitanje, samo snažno sklapa oči i naslanja glavu na zid još više me stežući u svoj i onako čvrst zagrljaj. Svašta mi prolazi kroz glavu dok ga gledam ovakvog. Nešto nije u redu...

Ne usuđujem se ništa više da ga pitam,jer... pa bojim se. Iako sam u njegovom zagrljaju. Videti ga ovakvog zabrinutog i... uplašenog... samo povećava moj strah.

,,Moraš da mi obećaš nešto, važi?''-njegov pogled konačno sreće moj. Izgleda kao da će zaplakati svakog trenutka. A glas... drhti.

Nesigurno klimam glavom. Zažmurio je na sekundu i progutao knedlu.

,,Ostaćeš ovde. Idem do stana i brzo se vraćam.''

,,Ne...''-šapućem u pokušaju da se suprotstavim,ali me prekida odmahivanjem glave.

,,Steph.''-glas mu je upozoravajuć. ,,Samo ostani ovde. Eto me za dva minuta. Ni po koju cenu ne izlazi odavde, jasno?''-toliko je strogo to izgovorio da sam samo klimnula glavom ne pokušavajući da se suprotstavim. ,,Vraćam se odmah.''-ljubi me u čelo pre nego što se odvoja od mene i brzim koracima izlazi na trotoar i nestaje mi iz vida.

Dva minuta, tri, četiri... Prošlo je dosta, čini mi se. A Liam se još uvek nije vratio. Šta ako mu se nešto dogodilo? Naježila sam se pri toj pomisli i odmahnula glavom.

Moram da krenem za njim.

Ne!

Da!

Ne!

Pre nego što sam shvatila šta radim, moje noge su se pokrenule i izašla sam iz male slepe ulice. Skrećem kod ugla zgrade gde se inače rastajemo i krećem ka ulazu u zgradu. Grafitom ispisani zidovi i hladan vazduh iz hodnika zgrade uvek mi uliju dozu straha. Brzim koracima krećem ka stepenicama i za nekoliko sekundi se nalazim na drugom spratu. Vrata našeg stana su otvorena. Zastajem na sekundu, ali odmah zatim krečem ka njima, doduše dosta nesigurnim koracima.

,,Liame.''-tiho ga zovem dok se krećem niz hodnik ka dnevnoj sobi. Čujem neko besno psovanje i lupanje, ali... Oh. Liam. On nikada ne psuje. Ušla sam u dnevnu sobu s namerom da ga pozovem opet, ali...

Moje telo se ukočilo, ogroman strah me je preplavio, postalo mi je hladno. Počinjem da se tresem i da vrištim iz sve snage. Bol koji osećam u grudima je neopisiv. Kao da mi neka unutrašnja sila cepa pluća,razdira ih.

Noge su me izdale. Padam na kolena dok suze nemilosrdno padaju niz moje lice i mute mi vid. Vazduh iz pluća nestaje,a ja ne dobijam novi. Gušim se.

,,Steph!''-njegov glas je prostrujio kroz moje uši, a u narednom trenu osećam njegove ruke oko mene kako me čvrsto stežu i podužu gore. ,,Zašto si došla,jebote?! Rekao sam ti da ostaneš napolju!''-viče. Moj brat viče na mene. On to nikada nije činio. Još više počinjem da se tresem i jecam.

Kada me je konačno uspravio na noge,okrenuo me je i čvrsto me zagrlio kako ne bih morala da gledam tela svojih roditelja na podu. Krvava tela... Krv je svuda oko njih. Njihove oči su širom otvorene,a usta napola otvorena. Oni... Oni su mrtvi. Ubijeni.

Ponovo počinjem da drhtim. Kolena mi klecaju i sigurno bih pala da me Liam nije zadržao.

,,Idemo.''-glas mu je sada dosta sigurniji i stroži. Savio se i uzeo veliki kofer koji nisam ni primetila da je malopre doneo do nas. Povlači nekako ne dopuštajući mi da se okrenem.

Čak i da hoću, nemam snage. U tom trenutku, prestala sam da plačem,moja usta su se svezala, a mozak... Kao da je izgubio svoju funkciju...