JUST FRIENDS (Harry Styles I sezona)

Just Friends - 29. Poglavlje

Kažu da tek kada izgubiš nekog u životu, shvatiš koliko ti je ta osoba značila. Znao sam ja i pre. Znao sam koliko mi je ta luda devojčura značila u životu. Ali nisam hteo sebi da priznam. Zašto? Ne znam ni sam. Nikada nisam dozvolio sebi da razmišljam na taj način.

Jedino što sam sada mogao je da zahvaljujem Bogu. Nisam je izgubio. Ali bilo je tako blizu, previše blizu. U tim trenicuma sam sve više shvatao i nisam se bojao da priznam koliko mi znači. Sama pomisao da bih mogao da je izgubim bacala me je dublje u tamu u koju sam upao onog dana kada su mi javili da je moj Mišić doživeo saobraćajnu nesreću. I to sve mojom krivicom. Zbog mog jebenog motora.

***

Nedelje su prolazile. Činile su se kao godine, decenije. Osećao sam da starim ovde, pored njenog kreveta. Ali nije me bilo briga. Jedino što sam u tim trenucima želeo je da ona otvori svoje krupne oči i pogleda me, kaže mi da je dobro.

Ali to se nije dešavalo. Dani su prolazili, doktori su polagali sve manje nade, a ja... Počeo sam da se predajem. Utehu sam nalazio u piću i.. lakim ženama. Postao sam jebeni gad koga nije bilo briga ni za šta. Udaljavao sam prijatelje od sebe, uništavao sve što bi mi palo pod ruku. Uništio sam život jedinoj osobi u svom životu kojoj sam mogao sve da kažem i kojoj sam mogao bezuslovno da verujem.

Ja.. pobegao sam. Nisam mogao da je gledam kako umire... I to mojom krvicom...

Harry Styles.

I dalje mi je sve nestvarno. Gledam kroz prozor. Ulice i krovovi su beli, sneg veje. A do juče sam nosila majice kratkih rukava.

Frkćem.

Tri meseca sam prespavala. Bar Liam tako kaže. A to dokazuje i moj mobilni na čijem kalendaru stoji da je danas 18. Decembar 2013. godina. Za par dana će Božić. A ja nikome nisam kupila poklone. Liam kaže da je za njega najveći poklon to što sam ostala živa.

Nisam mogla, a da mu ne prevrnem očima na tu izlizanu izjavu.

,,Stephanie.’’-nežan ženksi glas me trga iz misli. Okrećem se u pravu odakle dolazi i vidim mladu ženu u beloj uniformi. ,,Vreme je za lek i infuziju.’’-kaže i pruži mi malu kapuslu koju stavljam u usta i uz pomoć vode gutam.

Ona zatim uzima moju ruku i gura iglu u bronilu koja mi stoji na ruci. Pušta da tečnost teče i pita me jesam li u redu, na šta samo klimam glavom.

,,Ovaj... Znaš li možda gde je moj brat?’’-pitam, a ona se mršti.

,,Tvoj brat je onaj visok dečko braon kose sa tetovažom na podlaktici.. četiri strelice kao?’’-pita i ja klimam glavom. ,,Nisam ga videla od jutros. Obično je stalno tu...’’-kaže.

,,A... Kovrdžavi dečko? Jesi li videla možda njega?’’-pitam. Čupavog nisam videla od kada sam se probudila, od 14. Decembra. Mada sam većinu vremena prespavala. Možda je bio tu dok nisam bila budna.

,,Da li ti je on dečko?’’-pita i meni neki čudan osećaj prođe stomakom.

,,Ne. On mi je samo prijatelj.’’-kažem i ona uzdahne.

,,Ne sećam se kada sam ga poslednji put videla ovde. U početku je bio non-stop uz tebe, nije te ispuštao iz vida. I on i tvoj brat. Prepirali su se ko će da te pazi i bude uz tebe.’’-kaže.

,,Da, to liči na njih.’’

,,Dok je kovrdžavi bio sa tobom sam, ponekad bih ušla da proverim tvoje stanje i nisam mogla a da neprimetim kako te je gledao. Bila sam i sada sam skoro sigurna da te taj dečko voli.’’-kaže i meni pripadne muka. Muka od koje počinjem da se smejem iako me svaka kost u telu boli.