JUST FRIENDS (Harry Styles I sezona)

Just Friends - 14. Poglavlje

Bol. Glava. Uh čoveče. Jedva otvaram svoje oči koje me toliko bole. Trepćem par sekundi u pokušaju da se priviknem na dnevno svetlo. Muka mi je. Koliko sam sinoć popila?

Dođavola, ne želim da znam.

Trljam rukama lice i polako se ispravljam u sedeći položaj. U svojoj sam sobi. I još sam u odeći od sinoć. Šta se desilo, majku mu?

O sranje!

Liam je prebio Harrya. I to zbog mene. O majko. Šta onda? Ne znam. Znam samo da sam došla kući i uzela da pijem.

Stojiš na granici da se vratiš na staro. Moja podsvest me podseća.

Jebiga, u pravu je.

Ne znam gde mi je mobilni tako da ne mogu da vidim koliko je sati. Znam samo da mi je muka i da mi glava puca.

Teturavim koracima odlazim u kupatilo i umivam se. Kašljem u nadi da ći povratiti piće od sinoć, ali to se ne dešava.

Pa, u ovakvoj situaciji, samo jedno pomaže. Trčanje.

Nakon što sam piškila, umila se i skinula sinoćnu šminku i garderobu sa sebe, kosu sam vezala u visok rep i obukla kratke helanke i običnu majicu. Navukla sam patike na noge i uzela slušalice. Još da nađem mobilni.

Izašla sam u hodnik tiho, pazeći kako hodam. Nemam pojma gde je Liam, ne želim da se susretnem sa njim sada. Ulazim u dnevnu sobu i vidim praznu flašu votke pored kreveta kao i moju torbicu.

Bolje je da Liam ovo ne vidi. Uzimam flašu i odnosim je u đubre, a torbicu iz koje sam izvukla mobilni, ostavljam na kauču.

Odmah uključujem muziku koja mi pomalo sklanja misli od sinoćnog događaja i sranja u koja sam se uvalila. Ne mogu sada da mislim o tome. Prvo da se rešim ove grozne mučnine.

Bezveze sam bacila pogled na sat i videla da je 8:10h. Malo je falilo da padnem u nesvest.

Pa naravno. Nije ni čudo, kad me nedelju dana Čupavi tera da ustajem u 7. I sada se sama budim u to vreme, a prethodnu noć sam pila i nisam znala za sebe.

Lepo.

***

Nakon 15-ak minuta šetnje do jednog parka, glava mi se razbistrila, ali mi je i dalje muka. Malo sam istegla mišiće i krenula da trčim. Ovde postoji staza i drago mi je što ima još ljudi koji trče.

Staza je duga svega jedan kilometar. Tek nakon dva istrčana kruga, pripalo mi je muka. Sklonila sam se sa staze i došla do nekog drveta. Nalsonila sam se na njega i počela da povraćam.

Prava sam svinja, znam.

Ali bar vredi. Sav alkohol od sinoć izlazi iz mene.

,,Mišiću, dođavola!’’-čujem poznati glas iz sebe, ali se ne okrećem jer nov nagon kreće. ,,Jesi dobro?’’-pita dok mi sklanja dugačak rep u stranu i drugom rukom mi pridržava čelo. ,,Sranje. Koliko si popila sinoć, jebem mu?’’

Nakon još par minuta, kada sam konačno bila sigurna da sam sve izbacila iz sebe, uspravila sam se i okrenula ka Čupavom.

Osećaj krivice još veći nego sinoć me je preplavio kada sam videla modricu oko njegovog oka, rasečenu i pomalo naduvenu usnicu i ranu na obrvi.

Sranje.

,,Žao mi je, Čupavi.’’-kažem tiho.

,,I treba da ti bude.’’-glas mu je hladan. ,,Najbolji prijatelj, čovek koji mi je kao brat me je udario zbog jedne izmišljotine. Izgubio sam njegovo poverenje.’’-kaže tako da osetim koliko je povređen. Znam koliko su njih dvojica dobri drugovi i ovo što sam napravila je užasno.