JUST FRIENDS (Harry Styles I sezona)

Just Friends - 41. Poglavlje

Samo par reči koje je prevalila preko usana bile su dovoljne da shvatim koliko sam ja izgubljen bez nje. Ceo moj život se vrteo oko bande i seksa. I mislio sam da mi to je dovoljno. Ali sa njom sam shvatio da nije to ono što me ispunjava. Ta mala mi je pružila nešto što do sada niko nije.

Pružila mi je nežnost. I ljubav. Ali onu prijateljsku.

I ona mi je dovoljna. Jer znam da je to jedino što trenutno mogu da dobijem od nje. Ali polako.. korak po korak.. izgradićemo nas dvoje nešto više. Siguran sam...

Harry Styles.

,,Misliš da će Brook i Niall uspeti?’’

,,Ne znam. Nadam se.’’

,,A Zayn i Alis?’’

,,Sumnjam. Mi živimo na poslednjem spratu, stanari sigurno ništa nisu ni videli ni čuli.’’

,,Koje sranje...’’

,,Louis šalje poruku da je stan namešten. Radili su celog dana da poprave štetu.’’

Tihi glasovi se mešaju i ispunjavaju mi uši. Poznati su mi, ali mi je previše teško da otvorim oči i pogledam ko razgovara. Glava me užasno boli i kada pokušam da je pomerim, nešto me jako preseče i ja jauknem tiho.

,,Steph? Steph budna si?’’-glas od malopre je mnogo bliže sada, sa moje desne strane. ,,Steph, molim te mi odgovori ako jesi.’’-kaže zabrinuto i odmah shvatim da je to moj brat.

Šta se kog đavola dogodilo? Poslednje čega se sećam jeste da sam završila na fakultetu i posle crna rupa.

Na silu otvaram oči i trepćem dosta dugo privikavajući da se priviknem na prejako svetlo.

,,Harry, zovi doktora brzo!’’-Liam kaže uspaničeno. Gutam knedlu i konačno otvaram usta.

,,Okej sam...’’-tiho izgovaram jer me grlo malo pecka.

,,Steph, dobro si?’’-pita ponovo i ja što je sporije moguće klimam glavom koja me užasno mnogo boli. Pravim grimasu i Liam kaže nešto, ali se zaustavi kada ga drugi glas prekine. On kaže nešto nekome, pretpostavljam doktoru koji mi se odjednom stvori iznad glave.

,,Gospođice Payne, čujete li me? Klimnite glavom ako ne možete da govorite.’’-kaže i ja progutam knedlu i kažem tiho da ga čujem. ,,Boli li vas glava?’’

,,Boli.’’-kažem ponovo tiho. Ne želim da klimnem jer bi se bol samo povećao. Lakše mi je da me grlo boli dok pričam nego da mi mozak pulsira.

,,To je normalno.’’-kaže. Normalno? Zašto dođavola? Čekaj malo... Šta se meni uopšte dogodilo? ,,Uperiću vam lampicu u oči samo da proverim da li vam se zenice šire, da li normalno reagujete na draži iz spoljašnje sredine.’’-obaveštava me i ja se suzdražavam , a da ne prevrnem očima. Neka uradi šta mora, ko ga tera da mi objašnjava zašto to radi?! Samo se pravi pametan.

Na kraju mi uperuje jako svelo u oba oka i posle toga mi je sve crno koliko god širila oči. I tako ceo minut, koliko je doktoru trebalo da mi kaže da nastavim da spavam i odmaram. Mom bratu je rekao da ga obavesti ukoliko mi ne bude bilo dobro kako bi mogao da mi da tabletu koja će mi smanjiti bolove.

,,Mišiću, hajde odspavaj još malo.’’-Čupavi mi šapuće dok Liam razgovara nešto sa doktorom. Okrećem glavu na stranu i vidim ga da sedi pored mog kreveta sa glavom naslonjenom tik uz moju.

,,Šta mi se dogodilo?’’-pitam konačno, a on samo smažno uzdiše pre nego što mi daje slabašan smešak, onaj koji govori da ne želi da priča o tome.