JUST FRIENDS (Harry Styles I sezona)

Just Friends - 6. Poglavlje

,,Sigurna si da ćeš sama?’’-Čupavi pita dok silazim sa njegovog motora i dajem mu kacigu.

,,Da, ne brini.’’-kažem po stoti put od kada sam ga zamolila da me dobaci do kuće.

,,Ako želiš, nije mi teško. Mogu da te…’’

,,Ne, Čupavi.’’-prekidam ga. ,,Moram sama da se izborim sa njim.’’-brzo uzimam svoju torbu punu prljave opreme i ulazim u ulaz zgrade. Čim čujem zvuk motora kako se udaljava, gvirim kroz vrata da proverim da nije slučajno još uvek tu.

Nije.

Izlazim iz ulaza i skrećem u sledeću ulicu. Izgleda da naredne dve ulice moram da prođem peške.

***

Što sam se više približavala svojoj zgradi, to je nervoza u meni više rasla. Stigla sam i po prvi put posle dužeg vremena, ušla na ulaz u zgradu. Obično ulazim kroz garažni ulaz.

Izlazim iz lifta i laganim korakom dolazim do ulaznih vrata stana. Otključavam ih i ulazim unutra.

Tišina. Ne čuje se ništa. Čak ni TV.

Ostavljam torbu pored vrata i krećem ka dnevnom. Polako se pojavljujem unutra i vidim Liama kako sedi na kauču naslonjen, sa jednom nogom preko druge. Onako muški sedi, sa obema rukama na naslonjaču. Prilazim par koraka i vidim čašu viskija u njegovoj ruci.

,,Liam…’’-tiho ga zovem, ali ne okreće glavu ka meni.

Naginje se ka stočiću i spušta svoju čašu na njega, a potom lagano ustaje. Ispravlja svoju majicu i tek onda se okreće ka meni. Izraz lica mu je totalno ravnodušan.

Jebem mu, ne mogu nikada da ga pročitam.

Prilazi mi par koraka i staje tačno ispred mene sa rukama iz leđa. Kraičkom oka gledam preko njegovih ramena.

Gde je Kim? Rekla je da će da bude ovde.

,,Pa? Da čujem. Zašto si to uradila?’’-pita ledenim i strogim tonom.

Okej, jedino što sam ukapirala jeste da je on sada tempirana bomba. Jedan pogrešan korak i pući će.

,,Šta tačno?’’

,,Okej, idemo redom. Zašto si na predavanju igrala igrice umesto da slušaš šta profesor govori?’’-pita, a ja se smejem.

,,Daj, Liam, to roditelji ni u osnovnoj više ne pitaju decu.’’-smejem se još jače, a njegova faca je i dalje ista.

,,Stephanie! Odgovori mi.’’-kaže kroz zube. Njegov ton poručuje da je bolje da se ne kačim sa njim.

,,Zašto? Možda zato što sam se živa smorila? Koga je briga o Osnovi isključenja krivice?’’-pitam dok mašem rukama ispred njega.

,,Trebalo bi tebe. Zašto nisi dala profesoru svoj telefon?’’-okej, prvo pitanje sam prošla lakše nego što sam mislila, a sa ovim će mi biti još lakše.

,,Zašto što nije njegov. Nije mi on kupio pa da mi ga oduzme.’’-kažem i odmah se prekoravam u sebi.

Glupačo!

,,Aha. A da li bi ga dala meni pošto sam ti ga ja kupio?’’-znala sam!

,,Ne.’’-odmahujem glavom. ,,Koliko znam, to je poklon za rođendan. A pokloni se ne daju.’’-ha! Da te vidim sad! Šta imaš da kažeš, batice?

,,U redu. A zašto si profesora nazvala matorcem i staronjom?’’-o da, to me podseti.

Moram sebe da nagradim zbog toga.