JUST FRIENDS (Harry Styles I sezona)

Just Friends - 40. Poglavlje

Ista ona maska koja se njegovim dolaskom raspala, sada se njegovim odlaskom ponovo sastavila. I ovoga puta je još gora. Ona.. ona je postala tako hladna. Hladna i ravnodušna na sve. Nije je bilo briga za tuđa osećanja, pa čak ni svoja. Kao da je otupela na sve.

A to nije dobro.

Ona njega nije volela, nikada. To je bila samo zaljubljenost i to.. pa i ne baš neka. Ali ona je stvorila takvu sliku u glavi o njemu i njihovoj vezi, da je sada njihov rasikd kraj sveta.

Ali uošte nije tako. To je čista glupost. Samo što ona ne shvata da se zbog gluposti koje se svakodnevno dešavaju, pretvara u nekog ko nije.

Harry Styles.

,,Steph, hajde. Neće ti noge otpasti.’’-Čupavi pokušava da me izvuče iz kreveta, ali se ne dam. Jebote, neću da idem!

,,Ne smaraj!’’-stenjem sa glavom pod jastukom. Osećam da me vuče za nogu, pa se ritam sve dok me ne pusti.

,,Ne možeš više da budeš zatvorena u stanu.’’-kaže i ja otkrijem lice.

,,Samo me gledaj!’’-viknem kada ustanem u sedeći položaj.

,,Hajde, lepotice, idemo. Ponedeljak je, nova radna nedelja je počela...’’

,,Razlog više da ne idem.’’-prekidam ga i on krivi glavu na stranu.

,,Moraćeš jednom da izađeš.’-kaže i znam da je u pravu, ali trenutno me zabole za to.

,,Jebote, nije tvoja stvar! Mani me se!’’-razderem se na njega i vratim se nazad u krevet.

Previše je rano da slušam njegova sranja. Svakog dana ista priča, već nedelju dana.. nedelju dana od kako se dogodilo ono sranje.

,,Okej. Idem sad. Ali dolazim posle predavanja da ti donesem beleške.’’-kaže. Kao da ne znam šta će da uradi. Samo dižem srednji prst u vis i mislim da je navikao na to da je to moje ’’vidimo se’’. On izlazi iz sobe i ostavlja me da spavam...

***

Kasnije tog jutra, tačnije podneva, kada sam ustala, Liam nije bio u stanu. A ni Clara. Tu ženu nisam videla danima.

Pa kad nisi izlazila iz sobe. Moja podsvest se javlja i ja prevrćem ocima.

Dobro mi je bilo i bez tebe...

Zvono na vratima me prekida u užitku koji dobijam od jutarnje kafe. Mislim da se plašim da otvorim vrata. Svaki put kada čujem taj zvuk, neki jebeno grozan osećaj prođe mojim telom.

Zvono se čuje još par puta i ja ubrzavam korak samo da ne bih morala više da ga slušam. Kada otvorim vrata, devojka braon-roze kose me poljubi u obraz i uđe unutra.

,,Devojko, šta je to?’’-pita pokazujući na mene. ,,Kakva je to pidžama u pola dana?’’-pita i ja tek onda shvatam da sam još u pidžami.

Pa šta?

,,Kakve veze ima, Brook? I onako sam u kući.’’-slegnem ramenima.

,,Ne zadugo. Došla sam po tebe. Idemo na jedno mesto.’’-kaže i ja prevrnem ocima.

,,Ne idem ja nigde.’’-kažem kada uđemo u dnevnu sobu. Ponudim je kafom, ali odbije.

,,Necu da te molim. Ideš sa mnom.’’-kaže odlučnim glasom dok stoji nasuprot kauča na kom sedim.

Znam koliko je tvrdoglava i može bukvalno da te porazi samo rečima. Nju ću mnogo teže otkačiti nego Čupavog.

,,Neću. Džabe trošiš svoje vreme.’’-kažem. Ona stavi ruke na kukove i preko stočića se malo nagne ka meni.