Crvena Dama

Poglavlje 7

Lejla

Prošlo je sedam dana od večere sa Borisom. Lejla je sedila u svojoj kancelariji i gleda u prelepi Sereniti. Voli svoj grad, veliki je i prostran i možeš da se u topiš u njemu. Okrenula se nazad ka svom stolu i pozvonila sekretarici, kada joj se Ešli javila rekla je.

"Ešli hoću da mi auto za obilazak terena bude spreman za sat vremena."

"Da gospođice Rajner. Želite li još nešto?"

"Da, molim te donesi mi jednu kafu."

Rekavši to Lejla je ugasila interfon. Nije volela dane poput današnjih, nije imala ni jedan sastanak. Mogla je u ovakvim danima jednostavno ostati kući i uživati, ali ona nije takva.

Bez obzira što je ona vlasnik firme, morala je svaki dan doći u kancelariju i provesti bar pola dana u njoj, jednostavno kući nije znala šta da radi.

Obilazak terena nije joj naročito bio zanimljiv, ali volela je da prati kako njeni timovi rade, volela je da vidi njihov napredak, nije mogla da ih prepusti slučaju.

Lejla nikad nije razmatrala opciju da za to zaposli nekog čoveka, prosto da neko drugi obilazi i prati ono što je jedino ona znala kako je zamislila nije bilo moguće. A sa druge strane ona jednostavno nije nikom verovala dovoljno da bi mu prepustila tako delikatan posao.

Da bio je prljav, da bio je naporan, ali kao i sve drugo i njega je obavljala sa ponosom i elanom.

Nije baš bila oduševljena obilascima gradilišta gde je sve bilo u oblaku prašine, ali radnici su prosto morali da znaju da ona uvek može da naiđe i time je sprečila zabušavanja. Zato su joj poslovi uvek tekli glatko i brzo.

Ešli ju je prekinula ušavši sa kafom.

Kada je spustila šoljicu nije se okrenula da ode, nešto je još želela Lejla je to osetila, pogledala je u nju i pitala.

"U čemu je problem Ešli? Šta želiš da me pitaš?"

Ešli je duboko udahnula i jako progutala. "Gospođice Rajner, mogu li da sednem? Moram da popričam sa vama."

Lejla je pokazala rukom na stolicu ispred njenog stola, što je sekretarici bio znak da može. "Slušam."

Sa nekom dozom straha u glasu sekretarica je krenula. "Gospođice Ešli, mojoj majci je jako loše, nalazi se u bolnici, doktori su me kasno sinoć nazvali i rekli da ne veruju da će izdržati još mnogo, pa sam želela da vas zamolim za par slobodnih dana da odem kući k njoj."

Ešli je bila nervozna čačkala je nokte tokom celog njenog izlaganja. Bože, zar je toliko bila stroga? Zar su je toliko svi plašili? Lejla je znala da niko u njenoj firmi nema slobodan dan, sem nedelje, imali su regularne godišnje odmore od deset dana zimi i deset dana leti, to im je svima bilo plaćeno. Svi radnici Rajner Korpa imali su dobre plate počevši od spremačica pa do same sekretarice, ali pobogu zar su je svi ovde smatrali monstrumom?

Lejla se nagnula napred na svoj sto i pogledala u Ešli saosećajno. Zna kako je kad izgubiš roditelja. Do đavola Lejla zna kako je kad izgubiš oba od jednom.

"Ešli, pogledaj me." Kada je podigla pogled i srela njen Lejla je nastavila.

"Molim te uzmi koliko dana je ti je potrebno, kreni odmah, čak šta više nisi danas ni morala doći na posao već si trebala biti kod majke."

Ešli su se oči ispunile suzama. "Hvala."

Lejla se nasmejala i rekla. "Odmah sad ćemo nazvati aerodrom i rezervisati ti kartu, a ja ću te odvesti do njega pre gradilišta."