Crvena Dama

poglavlje 16

Lejla

Već satima sedi na svojoj sofi ispred televizora i samo besciljno zuri u njega.

Slike od prošle noći sevaju joj pred očima, suze padaju niz lice, nije se čak trudila ni da ih zaustavi. Lejla je znala da mora to da izbaci iz sebe. Nikada pre nije toliko volela i nikad pre nije bila toliko povređena. Celu noć nije mogla da spava. Okretala se po krevetu i plakala, zaista joj nije bio jasno odakle sve te suze i gde su se one do sada skrivale.

Nije se trudila sinoć ni da skine šminku, ni da se očešlja, nije imala snage za to. I evo je sada, sedi na sofi samo u majci kratkih rukava čupave kose i razmazane šminke od sinoć.

Nije imala snage ni da ode na posao, šta god da bi preživela uvek bi obavljala svoje dužnosti, uvek bi ujutru ustala i krenula dalje. Tako je bilo i nakon smrti njenih roditelja. Ustala je sutradan nakon proplakane noći umila se i krenula dalje.

Sada je bila slomljena, bila je prazna, osećala se kao da je iznutra mrtva...

Znala je da se neće lako oporaviti od te izdaje. Iznova i iznova je motala film u svojoj glavi, nadala se da će joj se u mislima pojaviti neka slika koja će joj dokazati da sve ono sinoć nije dobro videla, da joj se učinilo, ali ne... slike su bile prave, bile su istina.

Lejla prosto nije znala kako da se nosi sa celom situacijom nije znala kako će dalje.

Iz misli i suza trgnulo je lupanje na vratima, nije se obazirala ko god da je neće otvoriti, čak je i svojoj kućnoj pomoćnici rekla da ne dolazi danas. Nije joj trebalo da je neko ispituje, nije joj trebala hrana, trebao joj je samo mir da uspe da preboli sve ovo.

Lupanje se začulo opet. Lejla je ustala i krenula ka vratima, pogledavši kroz prozor videla je da Boris stoji sa druge strane, primetio ju je i ona se odmakla od prozora. Neće mu otvoriti to je sigurno, što se nje tiče može da istruli tu pred vratima.

"Lejla otvori moramo da popričamo..." Začula je glas sa druge strane, bio je pun boli i napetosti, ali nije planirala da posluša niti da odgovori.

"Lejla znam da si unutra otvori..." Boris je bio uporan.

"Odlazi, nemamo o čemu da pričamo, sve je rečeno sinoć." Smogla je snage da mu odgovori i okrenula se da ode u sobu. Ali ju je Borisov glas zaustavio.

"Neću otići dok me ne saslušaš. Sedeću ovde sto godina ako treba, ali na kraju ćeš morati da me saslušaš."

Lejla je uzdahnula i suze su opet potekle... nije odgovorila nije imala snage.

"Lejla molim te otvori vrata, dopusti mi da ti objasnim..."

Bes je počeo da se skuplja u njoj, šta tu ima da se objašnjava kao da nije poljubio sinoć drugu ženu, kao da ona to nije videla sve svojim očima, nema tu šta da se priča, krenula je prema vratima i lupila besno rukom od njih.

"Odlazi, Borise... Ne verujem ti ni reč, zato nemoj uzaludno da ih trošiš, videla sam sve svojim očima i nema opravdanja za to... Odlazi ostavi me na miru."

Rekavši to sva snaga nestala je iz nje naslonila je svoje čelo na vrata i zatvorila oči. A onda ga je opet čula.

"Kako hoćeš ja ću ipak pričati, pa makar i kroz zatvorena vrata... To sinoć što se desilo, nije ništa značilo..."

Lejla ga je prekinula lupivši glavom o vrata. "Ne laži..."

"Medena ne lažem..." zastao je, a Lejla se sručila na zemlju naslanjajući leđa na vrata. A onda ga je čula kako opet nastavlja priču kad je video da ona ne planira odgovoriti.